leposava mijušković priče o duši prerazmišljavanje

Povodom Leposave Mijušković

Misli povodom prerazmišljavanje

„S kakvim pravom traži od mene ovaj život, ovo društvo, da ja živim za njega samo? Šta mi daje u naknadu za to? S kakvim pravom hoće ono da ja ugušim ovu životnu snagu što vri i teži da se razvije do najširih granica?… S kakvim pravom hoće ono da ja satrem svoje ja, da svoje najmilije težnje ostavim da sagore u meni samoj?… Dok bi sve to htelo života!… Htelo da živi punim, snažnim životom, dostojnim čoveka.”

Osetljiva sam, ko svi, na sebi slično. A Leposava Mijušković još se i koreni gde i ja, s tim što se ona grana nad međuvekovnom srpskom književnošću, iznad svoda kanonskih patrijarhalnih krošanja, tako da ostaje nevidljiva za oči njima zadovolj(e)ne. Njeno „ako je tu bilo nečeg stidnog” dizalo je beogradsku kaldrmu i jagodinske obrve, njen bestid je preteča ponosa.

„I ja vidim šta mi treba raditi da ne propadnem – da se udam! Da volim svoga muža, da rađam decu, da osnujem porodicu, da budem pokorni rob celog tog sveta – te porodice, da… Oh! Oh!… Stani, devojko, stani malo – viknula sam sama sebi glasno. Sve je to lepo i krasno, ali se najpre treba izmiriti s tim.”

Mića se, znamo toliko, nije izmirila. Volim da mislim da ne bi ni da je poživela duže od 28 godina. Pisala je sobom, kao bujica i slap, na sav glas, do prskanja jedro. I kad pričamo o okovima ispovedne proze i ženskom progonstvu u nju, moramo pričati o Leposavi Mijušković (1882-1910) iz sela pored Jagodine, koja je nametnute granice obojila svojim bojama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *