Ko određuje tvoje ime? / Povratak kući, Ja Džasi

O posedovanju i pripadnosti

Pre nekog vremena otisnula sam se na svoje prvo parno čitanje knjige koju otvaram prvi put, sa osobom koju ne poznajem. Takoreći — knjiški sastanak na slepo. Čitavo iskustvo zajedničkog čitanja možete ispratiti u Delfi kutku, a ovde ću ispisati svoje utiske o knjizi „Povratak kući” i pitanja koja je u meni pokrenula, redom kojim smo to Jelena i ja prelazile u paru, poglavlje po poglavlje.

Ako razumete engleski jezik, primetićete da između naslova originalnog („Homegoing”) i prevodnog izdanja („Povratak kući”) ima suptilne ali značajne razlike u značenju, koja može uticati na očekivanja od sadržaja knjige. Ja nisam književna prevoditeljka i nisam uspela da nađem adekvatno posrbljenje naslova, lako mi je poverovati i da ga nema, jer različiti jezici nastaju u različitim stvarnostima, zato se uostalom prevodi poezije toliko cene, a naslovi se pre prepevavaju nego prevode. Uglavnom, čitajući baš „Homegoing”, a ne „Povratak kući”, bila sam pripremljena na poslednje stranice.

Pri čitanju o ne-mojem, trudim se da ostanem na distanci od ‘prepričavanja naroda’: planiram da pročitam i Petrovićevu Afriku, kao i Ameriku Jelene Dimitrijević, ali najviše poverenja u tumačenje tako kulturološki daleke istorije imam kad je tumače njeni potomci. I opet se, i tu, moram podsećati da priča zavisi od rodno-klasne pozicije osobe koja piše. Npr. „feministički manifest” Čimamande Ngozi Adiči upućen je ćerkama ambasadora pre nego ćerkama đubretara. Strejt ćerkama pre nego kvir ćerkama. Rasizam je i u delu Ja Džasi tek krovni termin, a ugnjetava se u slojevima. (Ako vas zanimaju dodatni izvori i diskusija na temu rasizama, preporučujem eseje Kadidže Mbou o kolorizmu.)

Nakon pročitane prve etape, tj. priče o prvoj generaciji koju pratimo, shvatila sam zašto je na poleđini knjige Ja Džasi nazvana književnom naslednicom Toni Morison, a razlog nije tek u boji kože i tematici. Stil je takav da se ne može ni zamisliti pisanje ove istorije na drugi način. Treba da je čitanje lako kao dehumanizacija Drugog. Treba štampanim slovima biti odvojen od predmeta priče kao što su ljudi-osobe rešetkama odvojeni od ljudi-predmeta. Neki logori sadrže drugu boju, neki drugu religiju, neki drugu etničku ili kojujoš pripadnost, i svi ti logori postoje i u našem veku negde na planeti, i to ne samo oni metaforički na koje mislimo u diskusiji privilegovanih, već i s opipljivim ranama i zidovima. To što smo civilizacijski evoluirali u selektivno slepe omogućava svevremenost ove knjige.

U Efijinoj priči, lako sam dosta prihvatila netrpeljivost majke prema ćerki, znajući da toga ima, i nisam pomišljala na to da joj je majka možda neka druga, ni da je otac možda tražio voljenu ženu u požaru, a ne imanje. Ali društveno uređenje plemena u kojem su žene nositeljke doma i svaka ima svoju kuću i lozu dalo mi je opravdanje za očevu želju. Kad Fifi kaže: imam sinove, ali ne i sestre, i zato sam siromašan, ulazimo u pogled na svet po kojem je pleme stradalo odvođenjem žena više nego ulogom u trgovini robovima. Pre saznanja o njegovoj politici, bila sam na strani crnog madoženje, jer među Belcima trgovcima „uzimanje za žensku” njoj ne bi bilo unapređenje iz statusa robinje, jer ne uređuje odnos Belca prema ženskoj, nego prema drugim Belcima, ograničavajući njihovo pravo na deo njegovog ličnog poseda. Onda sam ostala samo na Efijinoj strani, koja bi bila ugrožena u svakom scenariju, prinuđena da se nada dobru od nečovečnih muškaraca.

Efija i Esi kao jedino blago imaju po polovinu kamena na ogrlicama, nasleđeno od majke koju je samo jedna od njih kao majku upoznala. Efija kao privilegovana svoje prenosi potomcima, Esi svoje zakopava u zemljanom zidu tamnice, ne uspevši da ga ponovo uzme pre nego što je prodaju na brod.

Efijina i Esina majka smatra da su priče o zarobljavanju i posedovanju ‘priče za momke’, što me je navelo na razmišljanje o tome da li bi i u matrijarhatu moć značila nadređenost. Na koncu sam sa sobom zaključila da bi rani matrijarhat bio samo postpatrijarhat, odnosno samo odraz prethodnog sistema, ali da bi se mogao pročistiti i prohumanizovati generacijama. Ali to je verovatno simptom mog neodustajanja od mogućnosti eutopije, nezagađenog državnim* poslom.

Drugu generaciju koju upoznajemo predstavljaju Kvej, Efijin sin, i Nes, Esina ćerka. Kvej je objektivno u mnogo boljem položaju, kao muškarac s uticajnim ocem. Slobodan je da odabere bilo koju ženu, ali zaljubljen je u druga iz detinjstva. Njegovu naročitu tamnicu određuju društvene norme „slobodne” Afrike ranog devetnaestog veka. U ranom dobu, ta osećanja su bila uzajamna, ali samo Kvej je povodom njih propatio i nastavio da gaji sećanje na trenutak ambivalencije u kojem je ta (iz sto objektivnih razloga nemoguća) ljubav izgledala moguća. Taj deo njegove istorije važan je jer pokazuje kako se i lične priče račvaju, kao i porodična stabla, i da to koja grana će se realizovati zavisi od mnogo činilaca. Lukjanjenko to zove „linijama verovatnoće”. Nes živi kao robinja i rađa sina u ropstvu. Kupljena od strane „dobrih Belaca”, ipak dobija teži posao u polju pamuka, jer oni ne mogu da podnesu prizor ožiljaka koje su joj naneli njihovi prethodnici. Njeno poglavlje nas podseća da javnost i donosioci odluka oduvek biraju da ignorišu žensku patnju, posebno patnju žena iz nefavorizovanih etničkih i društvenih grupa.

Porodično stablo nacrtano na početku knjige čini da nikog od junaka ne možemo posmatrati kao individuu, jer znamo da su uslovljeni precima i uslovili potomke. To potvrđivanje korenitosti motiv je koji nas uvek vraća na naslov. Zanimljivo je kako se narodna verovanja razvijaju s generacijama i prema geografiji. U Baltimoru je tako, u poglavlju Efijinog unuka Džejmsa i Esinog unuka Kodžoa, „loš džudžu” za Crnca da se bavi brodogradnjom.

U Kodžovoj priči (meni) najupečatljiviji momenat događa se u sindikatu, na raspravi o štrajku, kada Kodžo plastično objašnjava Belcu da njihovi zločini koji su ih po kazni doveli u rudnik (robijaš Kodžo je na ulici nehotice dodirnuo Belkinju, a robijaš Belac je ubica) nisu isti, pa samim tim ni njihova pozicija za suprotstavljanje sistemu. Značajno je pribeležiti i Kodžovu svest o značaju pismenosti za ravnopravnost (naučiće decu slovima, da bi ona bila učiteljice i učitelji generacijama koje dolaze), ali i pojam o brojnosti članova porodice kao snazi (ima sedmoro dece i čeka osmo), važan u njegovom plemenu koje je često gubilo ljude u prirodnim nepogodama i ratovima, pa je porodica s više članova „da preteknu” bila imućnija.

Džejms je potomak robovlasnika i trgovaca robovima, označen kao vojnik jer za njega nema drugog života. Njegovu prekretnicu predstavlja poseta lokalnoj veštici i njene reči: Ljudi misle da mi dolaze po savet, ali zapravo dolaze po dozvolu. Džejms je tražio dozvolu da dezertira, a Mampanjin je odabrao kao predstavnicu plemenske svesti, da mu je da. Dezerteri se inače odbacuju kao manje vredni članovi zajednice koja svoj prestiž zasniva na vojnim uspesima. Kod nas se, čini mi se, nedovoljno pričalo o dezerterstvu, pogotovo devedesetih. On sebi nije odgovorio na pitanje da li je odbijanje rata tj. nasleđene ratne budućnosti herojski ili kukavički čin.

Esin potomak Kodžo davao je deci imena abecednim redom, tako da svako počinje prvim narednim slovom alfabeta. Osmo dete je nerođeno imalo „radni naziv”, slovo H (ejč). Ejčova majka je želela da svojim samoubistvom ubije i bebu koju je umalo rodila, kako bi umrla na slobodi (implicirajući da je čovek slobodan samo u predživotu, dok još ne zaplače). To nas vezuje za Toni Morison i majku Voljene, koja ju je ubila iz istog razloga. Ejč je trebalo da dođe na svet kao slobodan čovek, i donese sa sobom svoje ime, ali to se nije desilo i ostao je Ejč, placeholder za slobodu koja tek treba da dođe, i koja se oličava tek u poslednjem opisanom potomku Markusu.

Esina potomkinja Vili menja grad kako bi bila slobodnija da se zaposli, ali njen muž svetlije puti koji „prolazi” kao Belac mora da poriče vezu s njom kako bi napredovao u firmi. Scena njenog susreta s mužem koji posle posla s kolegama dolazi u klub gde ona radi kao čistačica toaleta poslednje je što sam pročitala pre višednevnog odmora od knjige. (Pojavu „prolaženja” nameravam da istražim čitajući „Passing” Nele Larsen i „Polovinu koja nedostaje” Brit Benet.)

U narednoj generaciji, Akuin sin, Efijin potomak Jou akademski je radnik i nastavnik istorije. On na svojim časovima potencira na varijantnosti istorijskih podataka, motiviše učenike da istražuju i sumnjaju u zvanični diskurs. Ali nije samo udžbenik ono što oblikuje našu svest — književnost i umetnost uopšte imaju značajniju ulogu u tome. Više ljudi je pročitalo „Prohujalo s vihorom” nego ovu ili bilo koju knjigu sličnu njoj, više ljudi je kroz umetnost američkih Belaca „upoznalo” taj istorijski period. Školovati se znači oblikovati se prema društvu čija je škola, i Jou se svojim radom, naizgled težim putem, bori za svoje učenike i kasnije svoju ćerku. Ipak, kroz sav svoj nastavnički rad, kroz isticanje važnosti informisanja o svim stranama konflikta, zanemaruje lični sukob s uspomenom na majku koja mu je u nastupu psihoze nanela ožiljke vatrom. Tek njegova buduća žena Ester uspeva da ga privoli da premosti preko prepričane istorije svog detinjstva i zapravo poseti majku kako bi joj mogao oprostiti.

Vilinog sina, Esinog potomka Karsona (Sonija) srećemo kao aktivistu za prava Crnaca, gledamo kako iz beznađa tone u narkomaniju i zahvaljujući podršci porodice uspeva da se uključi u program odvikavanja, u kojem ostaje dok njegova priča ne zamakne za ugao čitanja. Tu mi je izuzetno dobar simbol bio naziv kluba u kojem radi kao magacioner — „Jazzmine”, transformacija starog posla njegovog dede. Ejč je bio rudar, vadio ugalj, dok Soni radi na utovaru alkohola u „Rudnik džeza”. Takvi simboli rasuti su po celoj knjizi, i može se pratiti njihovo preoblikovanje kroz poglavlja.

Poslednju opisanu generaciju čine Mardžori i Markus, Crnci redovni studenti na američkom koledžu. Mardžori je potomkinja Efije, a Markus Esi. Njih dvoje se sreću na studentskoj žurki i među njima se razvija duboko prijateljstvo koje nikome ne mogu da objasne, ali mi čitaoci pretpostavljamo da je ono posledica porodične spone, koju na kraju potvrđuje Mardžori dajući svoju polovinu kamena koji je pripadao Mami, ženi iz vatre, Markusu kao bratu. Mardžori se boji vatre, što je logično jer otac joj je od vatre postradao, ali Markus ima naizgled iracionalni strah od svake vode, od davljenja (međutim, kako znamo da je on potomak vodom odsečenih robova, imamo metarazumevanje njegove fobije). Mardžori tokom školovanja u Americi brani svoje pravo da bude Ganjanka, a ne Afroamerikanka. Nastavnica joj kaže da onaj čiji je diskurs određuje tvoje ime, u čemu odjekuje iskustvo Markusovog pretka Kodžoa, kojem je prvi poslodavac na slobodi „vratio ime”. Markus posvećuje studije sociologije istraživanju svog porodičnog stabla, ali tek uz Mardžorinu pomoć dolazi na svoj početak, u Zamak gde je bila zarobljena njegova pretkinja Esi.

Poslednje stranice romana odvele su me na Book Depository, da naručim Džasinu drugu knjigu. Ako se ne bojite spojlera, pročitajte deo u zagradi.

(Markus kao (afro)američki turista u ženskoj tamnici na Zlatnoj obali, pored zida u kojem je zakopana njegova polovina kamena, probija kroz vrata koja su njegovu pretkinju odvela preko okeana i trči do vode. Njega prolazak kroz vrata i ulazak u vodu oslobađa, nju je učinio robinjom. Iako sam znala da je nerealno, da bi pokvarilo utisak o umeću autorke, do poslednjeg trenutka osećala sam pulsiranje kamena u zidu i nadala se da će stići do vlasnika. Ipak, način na koji je Markus došao do svog nasledstva divno je zaokružio porodičnu sagu: nasledstvo njegove sestre je i njegovo, istorija njegove sestre jeste njegova, bitka njegovog naroda jeste njegova bitka.)

Probrani citati

Pitanje da li je slušalac čuo priču već je sastavni deo same priče.

Britanci više nisu prodavali robove Americi, ali ropstvo se nije okončalo, a i njegov otac kao da nije smatrao da će se okončati. Samo su jedne lance menjali za druge, one opipljive što se obmotavaju oko ruku i gležnjeva za nevidljive što se obmotavaju oko duha. Džejms nije to razumeo dok je bio mlađi, kada se završilo zvanično a započelo nezvanično isporučivanje robova, ali sada je shvatao. Britanci nemaju namere da idu iz Afrike, čak ni kada se trgovina robljem bude okončala.

„He, on mene zove tetkom? On čija porodica prodaje naše ljude belcima u inostranstvu. On se usuđuje da mene zove tetkom.”
„To je delo moga oca i dede. Ne i moje delo.” Nije dodao da zahvaljujući njihovom delu on sam ne mora ništa da radi, već umesto toga može da živi od porodičnog imena i moći.

„Bog belog čo’eka ti je isti beli čo’ek. Mis’i da je jedini bog, ko š’o beli čo’ek mis’i da je jedini čo’ek. Al’ on je bog mesto Njamea, il’ mesto Čukvua jedino za toga š’o ga mi to puštamo. Beli čo’ek nama nam kaže: on je spas, i mi kažemo: da, al’ kad je nama beli čo’ek reko da je neš’o dobro za nas a da je stvarno bilo dobro?”

Možda on neće završiti kao čovek koji za rad mora da koristi svoje telo. Možda će biti neka sasvim nova vrsta crnca, crnac koji će koristiti pamet.

„Ako idemo belcu na školovanje, samo ćemo naučiti ono što belac i hoće da naučimo. Vratićemo se i izgradićemo zemlju kakvu belac želi da izgradimo. Onakvu kakva će i dalje njemu služiti.”

„Ne možemo da znamo koja je priča tačna jer nismo bili tamo.”

Jou je shvatio da nju nije plašio njegov ožiljak, već pre problem jezika, pokazatelj njenog obrazovanja, njene klase u poređenju s njegovom. Pre je bila prestrašena što će pred nastavnikom bele knjige morati da govori na belom jeziku. A sada se, oslobođena engleskog, Ester osmehivala toliko ozareno da Jou od ko zna kad nije video nikog da se tako smeši. VIdeo je veliki, ponositi razmak što je stajao poput vratnica između njena dva prednja zuba, pa je ulovio sebe kako nišani pogledom kroz te vratnice, kao da će moći da vidi skroz niz njeno grlo, utrobu, dom same njene duše.

„Zlo začinje zlo. Ono raste. Ono menja lik, pa ponekad ne vidiš da je zlo u svetu započelo kao zlo u tvome rođenom domu.”

Koliko će još dana biti potrebno da se nešto promeni? A kad se bude promenilo, hoće li se zaista promeniti?

„Ne mož’ da se vratimo nečemu što, pre svega, nikad nismo ni bili. Nije to više naše. Naše je ovo.”

Spočetka je želeo da rad fokusira na sistem iznajmljivanja osuđenika koji je ukrao godine njegovom pradedi Ejču, ali što je dublje zalazio u potragu, to je projekat postajao sve obimniji. Kako da ispriča priču pradede Ejča a da ne ispriča i priču o babi Vili i hiljadama drugih crnaca koji su migrirali na Sever, bežeći od zakona Džima Kroua? A ako bude pomenuo Veliku migraciju, moraće da priča i o gradovima koji su primili u sebe to jato. Moraće da priča o Harlemu. A kako da priča o Harlemu a da ne pomene očevu zavisnost od heroina — kazne odležane u zatvoru, prestupnički dosije? A ako bi pričao o heroinu u Harlemu šezdesetih, neće li isto tako morati da razveze i o sveprisutnom kreku osamdesetih? A ako bude pisao o kreku, neizbežno će morati da piše i o „Ratu s narkoticima”. A ako krene da priča o ratu s narkoticima, pričaće i o tome kako je gotovo pola crnaca s kojima je odrastao ili na putu u ono što se pretvorilo u najsuroviji sistem zatvora na svetu, ili se upravo odatle vratilo. A ako bude pričao o tome zašto njegovi drugovi iz kraja dobijaju pet godina za posedovanje marihuane kad je gotovo svi belci s kojima pohađa koledž neskriveno duvaju svakodnevno, toliko će se razbesneti da će tresnuti svoj istraživački rad na sto divne ali samrtno tihe Lejnove čitaonice Zelene biblioteke Stanfordskog univerziteta. A ako tresne knjigu, tada će svi u prostoriji izbečiti u njega i samo će videti njegovu kožu i njegov bes, i misliće da znaju nešto o njemu, i biće to isto ono što im je odrešilo ruke da strpaju njegovog pradedu Ejča u zatvor, samo što će biti i drugačije, manje očigledno nego nekada.

U toj sobi, sa svojom porodicom, ponekad je zamišljao drugačiju sobu, potpuniju porodicu. Toliko je snažno zamišljao da mu se povremeno činilo da ih sve vidi. Nekad u kolibi u Africi, rodonačelnika koji drži mačetu, ponekad napolju, u palmovoj šumi, gomilu koja posmatra mladu ženu kako nosi vedro na glavi, ponekad u pretesnom stanu prepunom dece, ili na maloj, slaborodnoj njivi, oko drveta koje gori ili u nekoj učionici. Video je sve to dok se njegova baba moli i peva, moli i peva, i svim srcem žudeo da svi ti ljudi koje je on izmislio u glavi budu tu u toj sobi, s njim.