savremene iranske pesnikinje prerazmisljavanje

Počnimo od nade (Savremene iranske pesnikinje, Imprimatur 2021)

beleške sa margine gost autor Misli povodom

PREDGOVOR – SÂMO PISANJE

Možda, u ritmu suprotnom od Pandorinog ćupa, treba da počnemo od nade i da skončimo s darivanjem darova. No, postoji izazov u samoj biti ove zbirke (i zbirkama nalik na nju) koji preti da neki svakodnevni prikaz postane disertacija. Stanje je takvo iz više razloga, od kojih je najvažniji kontekst.

Pisati uobičajeni, subjektivni prikaz u kojem se pravi balans između stručne analize dela i sopstvenog ukusa u ovom slučaju dovodi do izvesne disonance jer, ovde, ideja ukusa postaje bezukusna. U ovakvim slučajevima — naime, ženama Irana je već decenijama zabranjivano, između maltene svega ostalog, obrazovanje — ukus je luksuz. Žena može biti podjednako kažnjena i/ili usmrćena zbog dobre koliko i zbog loše pesme. Lepota pesama spisateljice i sifražetkinje Hile Sedigi nije sprečila iransku vlast da je uhapsi iz još nesaopštenih razloga i da je vucara po hodnicima najozloglašenijeg iranskog zatvora. Naglas, na protestu, čitala je svoju poeziju i postala je meta.

Posred ovakvih okolnosti, sâmo pisanje poezije je poezija — hibrid organskog tkiva i hemijske reakcije; vrh i udolina u daljini — te bih o ovim pesmama pričao iz perspektive nečeg većeg; o povesti i istoriji individue; o kulturi i simbolima; o poeziji i meta-značaju ovakvih spisa, gde su umetnost i život dve zasebne strane parčeta papira, koje se spoje u Mebijusovu traku i postanu jedno.

(Okej je da vam neke pesme budu samo okej, prosto imajte na umu da su ovde kontekst i istorijski značaj bitniji, kao, na primer, u slučaju Ane Frank i njenog dnevnika.)

Ima još jedan razlog koji otežava prostodušnost prikaza, a to je sam koncept antologije pesama ne jedne teme, već jednog naroda. Zbirka „Savremene iranske pesnikinje“, u izdanju jugoslovenske* izdavačke kuće Imprimatur, broji četrdeset pet pesama, dvadeset spisateljica. Od tih dvadeset spisateljica: tri su preminule, šest trenutno živi u Iranu, ostatak živi van, dok je svih dvadeset bilo živo da prisustvuje Iranskoj revoluciji 1978. godine. Najstarija, po godini rođenja, jeste Simin Behbahani, rođena 1927. godine (preminula 2014), dok je najmlađa, Hila Sedigi, rođena 1985. godine. Unutar zbirke nalaze se pesme o ličnim osećanjima, ali i o istorijskim događajima i ličnostima, čineći ovu knjigu laboratorijskom replikacijom mikrokosmosa Persije i persijskog naroda.

Nada, subverzija, usamljenost, smrt, rat, patnja, seta, prkos koji, kao i istoimena biljka, najbolje raste na siromašnom, peskovitom tlu, rodoljublje, strah, sloboda i njeno odsustvo, gubitak i sreća stoje rame uz rame, bacaju se jedno preko drugog, nemirno, poput okeana u staklenoj kugli. Svaki od ovih pojmova zavređuje zasebno poglavlje, otud komentar o disertaciji.

Idemo, pa gde stignemo. Počnimo od nade.

[19.11.2022, 14.00 — Pre manje od 24 časa, demonstranti su zapalili dom osnivača Islamske republike Ajatole Homeinija.]

I – SEMENKE SIRKA

„u nameri da me kazne

bacaju me na zemlju dok su mi ruke vezane

vuku me do vešala da zabave posmatrače

objavljuju spisak mojih grehova

ponovo me stvaraju od gline i blata

ne dozvoljavaju mi da zadržim ni delić sebe

oblikuju me po svojoj zamisli”

(Noć ogledala, Hila Sedigi)

Prizivajući kolektivna sećanja na Kristalnu noć, Sedigi opisuje šta je osetila i doživela (a, nesumnjivo, šta su i njeni saborci i saborkinje osetili i doživeli) kada je bila uhapšena, odvedena u zatvor i krivično gonjena. U pesmi Spisak imena, Sedigi kaže:

„Semenke sirka

koje si zakopao

u svom memljivom zatvoru

preobratile su ledinu

u zelenu poljanu.”

U belešci urednice i prevoditeljke Jelene Mandić, rečeno nam je da se u zatvoru Evin (gorepomenuti ozloglašeni, u kojem je nedavno izbio požar) svake večeri naglas čitaju imena osoba koja će, u toku iste noći, biti pogubljena i da zatvorenici, kako ne bi očajavali, zakopavaju semenke sa sirkovih metli u svojim ćelijama. (Sirak je zanimljiva biljka; žitarica koja se koristi za ljudsku i stočnu ishranu, za pravljenje alkohola, ulja, skroba, šećera, i za metle.) Osobe koje su preživele Evin rekle su da je mučenje koje su doživele bilo uglavnom psihološko, poput čitanja spiska. Čin sađenja semena biljke koja se koristi za ishranu i metlanje unutar zatvora sa nedovoljnim brojem prozora i svetlosti govori dosta o tim baštovanima. Veruju u nadu, u sutra, u zelenu zaostavštinu, u poslednju sekundu postojanja. Sama ova zbirka jeste seme sirka koje je doputovalo vetrom do nas, poput zrna Sahare.

II – SUBVERZIJA

„Ja sam žena. Jednostavno rečeno.

Gledati u mene je greh – 

moram da budem pokrivena.

Čuti moj glas je iskušenje

kome morate da se oduprete.

Zločin je da mislim

i zato mi je zabranjeno da se školujem.

Treba sve da istrpim

i tiho umrem, bez pogovora.

Tek tada ću biti primljena u carstvo nebesko

gde ću gola ležati na mramornom oblaku

hraniti pravedne muškarce sočnim grožđem

točiti im vino iz zlatnih bokala

i šaputati im ljubavne pesme.”

(Svet ipak pripada muškarcima, Šole Volpi)

Sumnjam u istinitost romantičnih maštarija u kojima ove žene pišu pod okriljem mraka, uz svetlost jedne treperave sveće. Ne – pisale su onako kako pišu oni koje svi posmatraju, ali niko ne gleda, krišom, ali na otvorenom; poput veštih prepisivača, Irankinje znaju, bez dizanja glave, kad, koliko i kako ih neko posmatra. Žene Irana oduvek su bile deo istorije i revolucije svog drevnog naroda. Od Rabije Balkhi, prve dokumentovane pesnikinje Persije, rođene u 10. veku, do prerano uminule Forug Farohzad, čija lirična svetlost stoji rasuta po poslednjim stranicama zbirke i svuda po malo u ravni savremene umetnosti, Irankinje se nisu olako prepuštale ni slučajnoj ni namernoj opskurnosti. Ni Iranska revolucija sedamdesetih, koja je opočela trenutno važeću opresiju, nije ih ućutkala, iako je čak i najtiši šapat donosio izuzetnu kaznu. 

„Nije cigareta ali može da se zapali.”

(Superžena na prodaju, Lejla Farđami)

Šta god se smatra prestupom kažnjava se dvostruko svirepo — telesno i umno. Telesno je bol, gubitak i smrt, dok umno, između ostalog, podrazumeva i potpunu dezentegraciju postojanja. U činu goleme ljubavi, žene ne daju drugim ženama da nestanu ili budu izbrisane, te je veliki broj pesama biografskog i istorijskog karaktera. Pesma Atefino pogubljenje Persis Karim predstavlja životopis Atefe Rađabi, šesnaestogodišnjakinje pogubljene u Iranu 2004. godine, nakon što je proglašena krivom za preljubu i zločine protiv čednosti. Femicid je tema i pesama Šole Volpi. U Mesari, Volpi peva o Ajši, devojci ubijenoj u očevoj mesari — 

„A ima li boljeg mesta

za krvoproliće od mesare

gde se krv ionako razmazuje”

—  dok Ja sam Neda pripoveda istinitu priču Nede Aga-Soltan, studentkinje, usmrćene tokom protesta povodom izbora 2009. godine, nakon čega je postala simbol borbe protiv nepravde kod Iranaca —

„Svetlost se širi kroz gomilu,

živim kroz tebe,

gledam tvojim očima”.

Uprkos svemu, njihova ljubav prema svojoj zemlji ne samo što opstaje, već jača sa svakom nepravdom. Čak i one autorke koje nisu rođene u Iranu, znaju za Iran pre revolucije, možda najslikovitije prikazan u autobiografskom grafičkom romanu Persepolis Marđan Satrapi, gde su se kulture sa svih strana sveta s radošću prihvatale; period koji se donekle može porediti sa Zlatnim dobom islama kada su se učenjaci iz celog sveta sastajali, bez obzira na veru, i delili znanje.

„Dolazim iz korenja biljki mesožderki

dok mi u glavi i dalje odzvanja

samrtni ropac leptira probodenog čiodom u svesci.

Dok je moja vera visila sa tankog konopca pravde

a ceo grad gasio plamen u mom srcu

dok su vezivali moju iskrenu ljubav

tamnim povezom zakona a krv kuljala

iz mojih srušenih kula od snova,

dok je život nestajao,

ničega više nije bilo osim otkucaja sata na zidu,

shvatila sam da moram, moram, moram

još više da volim.”

(Prozor, Forug Farohzad)

[14.11.2022, 15.57 – Pre manje of 24 časa, u Iranu izrečena je prva smrtna kazna osobi koja je učestvovala u protestima pokrenutim smrću dvadesetdvogodišnje Mahse Amini.]

III — SOPSTVO; IRANKA

„Projekcija moga uma o mom telu

nije stvarna, ali moje telo jeste.”

(Tri pesme na temu postojanja, Ester Kamkar)

[20.11.2022, 11.00 — Na društvenoj mreži Twitter, Human Rights Activists News Agency objavljuje brojčane podatke (brojke nisu finalizovane) o žrtvama trenutnih demonstracija naime, da je od 17. septembra 2022. godine ubijeno 58 dece i 410 demonstranata.]

„Ljubav i sram i moje telo

gori od požude. Izgaram 

od groznice, groznice

za koju nema leka.”

(Stara Eva, Simin Behbahani)

„uplašena žena je pesnikinja saterana u ćošak u kući punoj buke

kuhinja uža od dlake to sam ja

ja koja ludim

u zemlji nemira ti skakavci mi to sam ja”

(Skrivene koštice, Rira Abasi)

„Ja sam jedina od četiri sestre

koja nije otišla pod nož.

Oduprela sam se preklinjanjima moje tetke i sestara

da postanem „lepša”, „više nalik sebi”. 

Odlučila sam da zadržim svoju gospodstvenu surlu

i da ne smanjujem njenu veličinu.”

(U slavu velikih noseva, Persis Karim)

Kada je puste na miru, žena zna ko je. Kada ih puste na miru, žiteljke Irana, gde god bile, gde god živele, koje god telo imale, znaju ko su, kao jedinke i kao zooidi kulturne baštine nemerljivog uticaja, kao što znaju šta je čovek, a šta život.

Ko što već rekoh, broj emocija i motiva unutar zbirke je obilan i, sve skupa, daje i više no pristojan uvid u stanje i psihu žena koje su preživele izuzetno duševno i telesno ugrožavajuće okolnosti, koje i dalje traju. Povezanost sa svojim narodom podjednako je jaka kod svih uključenih pesnikinja, uključujući i one koje nisu rođene u Iranu.

[22.11.2022, 13.26 — Objavljena je vest da su dve iranske glumice, Hengameh Ghaziani i Katayoun Riahi, uhapšene zbog javne podrške demonstracijama protiv režima i suprotstavljanju iranskoj vlasti. Glumice su podršku ispoljile u vidu pojavljivanja u javnosti bez marame, odnosno hidžaba, koji su žene u zakonskoj obavezi da nose, u javnosti, od aprila 1983. godine. Zakon važi za sve osobe ženskog pola na teritoriji Irana, uključujući i strana lica, poput turista.]

Ne možemo znati da li će trenutna revolucija biti poslednje uporište naroda Irana. Verovatno neće, ali će biti upamćena — kao i svaka revolucija — ne samo po tome ko je učestvovao, kad, gde i koliko, već i po tome šta smo mi — sazemljani, njihova braća, sestre i rođaci po mitohondrijalnoj Evi — činili.

IV – SAVREMENE IRANSKE PESNIKINJE MEĐU NAMA

Zbirku Savremene iranske pesnikinje imamo u knjižarama zahvaljujući Jeleni Mandić, koja je pesme prevela sa engleskog i persijskog jezika, kao i Borisu Maksimoviću i Sonji Lero Maksimović, osnivačima izdavačke kuće Imprimatur.

Na poleđini knjige, Jelena Mandić kaže: „Ovo su snažni, neposredni, univerzalni ženski glasovi koji svedoče o borbi i poziciji žene u svetu i umetnosti, o ograničenjima i zamkama na koje svaka pobuna nailazi i načinima da se, pišući i obznanjujući svoj svet lepote i užasa, bude angažovanim i aktuelnim”.

Značenje reči „univerzalni” nije se menjalo još od Cicerona i obuhvata svemir, vreme i sve oblike materije i energije. Stoga, može se zaključiti (između ostalog) da gde god mi živeli — ovde, na Islandu ili u orbiti — i ko god mi bili, svaka nesreća može snaći nas, jer nemamo imunitet protiv sopstvene univerzalnosti niti protiv haotične matematike univerzuma. Patnju koju trenutno proživljava potlačeni narod Irana proživeli su — i, najverovatnije, proživeće nanovo — naši narodi; ali patnje Irankinja proživljava svaka žena na svetu. Bilo da je opresija otvorena i krvožedna, kao što je trenutno u većini arapskog sveta, ili kvazisuptilna, kao u većini slovenskog sveta, ona samo počinje od najranjivijih, ali, na kraju, dođe po svakog.

Univerzum ne obećava, ali omogućava da, bez obzira na to ko smo i šta smo, bez obzira na povest i novost, nađemo jedno drugo u mraku, poput prvobitnih organizama, i stvorimo sve ono što će poslednji ljudi na ovoj planeti nazvati poezijom.

„Govorim iz dubine noći

govorim iz dubine tame

i dubine noći.

Ako dolaziš da me vidiš

donesi mi lampu i prozor

kroz koji ću posmatrati veselu gomilu ljudi.”

(Poklon, Forug Farohzad)

V — PREPORUKE

U slučaju da čitaoca zanima dalje obrazovanje o savremenoj povesti Irana, iz ženske perspektive, sledeća dela mogu biti od koristi:

  • Grafički romani Marđan Satrapi, Persepolis i Vezenje (srpska izdanja objavila je Čarobna knjiga, dok je hrvatska izdanja objavila Fibra);
  • Širin Ebadi, prva osoba iranskog porekla i prva žena muslimanske veroispovesti koja je dobila Nobelovu nagradu, objavila je, s novinarkom Azadeh Moavani kao koautorkom, autobiografiju Buđenje Irana: Sećanje na revoluciju i nadu u izdanju izdavačke kuće PortaLibris;
  • Parvin Etesami: Zvezda poetskog neba persijske književnosti (Kulturni centar Islamske republike Irana u Beogradu, 2011) je zbirka pesama persijske pesnikinje Rahšande Etesami. Parvin je poticala iz obrazovane i uticajne porodice i njena poezija oslikavala je, strukturom i vrstom, klasičnu persijsku poeziju kojom ju je otac podučavao, dok su njene teme bile savremene;
  • Skrivena ljubav: homoerotski motivi u savremenoj arapskoj literaturi (Samizdat, 2018) je zbirka priča sa fokusom na LGBTQIA+ teme;
  • Od pesnikinja unutar ove zbirke čiji talenat se oprobao i u kinematografiji, imamo dugometražni dramski film Moj Teheran na prodaju (My Teheran for Sale, 2009) Granaz Mousavi, koja je bila režiserka i scenaristkinja, dok nam iz ruku Forug Farohzad dolazi kratki dokumentarni film Kuća je crna (Khaneh siah ast, 1963).

Piše: Marko Gilmor

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *