Vezenje – Marđan Satrapi

Za one koji je tek sada sreću, Marđan Satrapi je francusko-iranska spisateljica, ilustratorka i koautorka animiranog filma nominovanog za Oskara. Bavi se mahom književnošću za decu, a o svom životu i životu svoje porodice napisala je i nacrtala dva grafička romana (bilo bi tačnije reći dve knjige memoara), „Persepolis” i „Vezenje”, koje kod nas možete pronaći u izdanju Čarobne knjige.

Na prošlogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu dobila sam primerak „Vezenja”, u zamenu za prikaz. S obzirom na to da sam volela „Persepolis” i da u poslednje vreme više istražujem i čitam o persijskoj kulturi i književnosti, posebno ženskoj ulozi u njoj, jedva sam čekala da dođe februar, mesec različitosti ovogodišnjeg Prerazmišljatona, da jedan svoj dan preselim u žensku sobu za odmor i razonodu u jednoj viđenijoj iranskoj kući.

Naslov se, u kodu kojim svaki čitalac vlada, odmah povezuje sa ženskim poslovima, ženskom umetnošću (jedina grana umetnosti gde žene u svim sistemima mogu da se izraze jeste upravo primenjena umetnost, mahom izrada odeće i pokućstva od tkanine), ženskim razgovorima, ali taj termin se u Iranu među ženama koristi za još nešto, još jednu posledicu društvenog uređenja koju naizgled dobrovoljno trpe. Ovo dodatno značenje otkriva se negde na polovini knjige, kompletno i trajno menjajući doživljaj naslova.

Crtež tušem, debelim crnim linijama svedoči o hrabrosti, nepokolebljivosti Marđan Satrapi da ispriča priču. Tanje linije bi mogle biti tumačene ovako i onako, lakše zamagljene, dok ovakvi potezi — kao kad pritisnemo olovku i slomimo joj vrh i imamo još dublji i vidljiviji otisak — ne ustupaju ni pred čim. Ni pred temom, ni pred građom, ni pred čitaocima. Neopozivi su.

Znamo, po crtežu, da Satrapi neće povući reč o bakinoj opijumskoj zavisnosti, niti međuženske odnose u porodici uviti u očekivani lažni oproštaj radi dekoruma. Pomenuta baka ogovaranje je nazivala provetravanjem srca. Memoari Marđan Satrapi, suštinski ogovaranja u pisanoj formi, dođu provetravanje porodičnog stabla po ženskoj liniji.

Autorka naizgled olako pristupa udavanju devojčica, obavezi „nevinosti” odnosno neiskustva i mladolikosti u braku, ali baš ta prividna nonšalantnost otkriva mrak sistema iz kojeg ove žene potiču i u kojem moraju da funkcionišu: svemu tome mogu da se smeju jer za njih to nije tragedija, ništa od ovoga nije incident, sve je svakodnevica. Otud i svakodnevni, prozaični književni pristup. Tako je kako je. Ne može i neće biti drugačije, ali junakinje u svojoj privilegovanosti imaju male pobune smehom, ženskošću, solidarnošću, sestrinstvom, okupljene oko samovara, dok vlasnici porodične časti dremaju posle ručka.

Tetkina priča o slici s venčanja zaziva metaforu ispirača zlata. Za nju je venčanje bilo uspeh, radostan dan za pamćenje. Muž i brak su sporedni i mogu se izbrisati iz pogleda na fotografiju.

Udavače pribegavaju vračanju, plastičnoj hirurgiji, selektivnom pamćenju, samopovređivanju, sve da zadrže brak ili da ga dobiju, ali postoji i druga, slobodoumnija strana, kojoj brak ne znači status, koja ima život u svojim rukama. Tu privilegiju donosi novac, pa tek onda odgoj. Novac omogućava školovanje van Irana, koje za žene uvek znači oslobađanje, dok muškarcima donese i priliku da učestvuju u vlasti, koju uglavnom prihvataju. U memoarima Kadera Abdolaha čitamo o visokoobrazovanim, uglađenim i prozapadnjenim Irancima, koji uživaju sve slobode života van domovine, ali iz inostranstva šalju materijalnu i moralnu podršku eliti koja tlači manje privilegovane građane, u svakom trenutku spremni da učenja iranskih vođa primene unutar svog doma, gde god bio.

Govornice u ovim grafičkim memoarima jesu žene, ali sadržaj dijaloga isključivo su muškarci. I to bi bila mana svakog drugog dela, ali ovde je to izvedeno svesno, s namerom, kao metod razotkrivanja nivoa podređenosti u kojoj žive. One nemaju drugu temu jer muškarci jesu njihov sav horizont. Žene iz ugledne kuće Marđan Satrapi unutar tog sistema nalaze prostor za disanje. Ne bore se za izlaz, već za udobnost.

Crtež na početku knjige prikazuje ženu u noći, na krevetu, kako leži obučena i budna, zabrinutih obrva. U toku priče on se ponavlja i vidimo da je izvučen iz jedne od banalnijih ispovesti, pa nam se i njegovo tumačenje menja. Međutim, kako knjiga odmiče i otvaraju se nove perspektive, čak i plitke, lake informacije o bračnom životu dobijaju sumoran ton. Nije slučajno ista slika i na spoju zadnje korice: sada je to crtež čitateljke zapitane nad onim što je saznala.

P.S. Knjiga je veoma hetero, veoma lascivna i puna muških piša, za slučaj da vas, ko ni mene, niko pre nije upozorio.