Emil Zola je rođen u Parizu 2. aprila 1840. godine.
Bio je francuski romanopisac, osnivač i predstavnik novog pravca, vođa naturalističke škole – jer Ovan, kao prvi znak astrološke godine, mora biti i prvi u svojoj profesiji. Biti vođa ovnovsko je prirodno stanje. Ovan jeste vođa.
Zolin kredo bio je: „Neću sve što nije život, temperament, stvarnost!”. Prva i najvažnija reč: „neću”.
Kako Ovnovi ne trpe ništa, a naročito ne nepravdu, Zola je bio glavna figura u političkoj liberalizaciji Francuske i oslobađanju lažno optuženog i osuđenog vojnog oficira A. Drajfusa.Ovnovi su prirodne vojskovođe – Zola je svoje vojnike u vidu reči poveo u bitku za pravdu u renomiranom novinskom naslovu J’Accuse…! (Otvoreno pismo predsedniku Republike).
Živim temperamentom i snagom ponovnog rađanja jednog Ovna, Zola žustro brani svoje književne i društvene poglede.
Razvija teoriju tzv. eksperimentalnog romana pokušavajući da prirodne nauke u naglom razvoju spoji sa svojom prirodom, jer Ovan jeste prirodan, autentičan, verodostojan. Eksperimentalni roman sam po sebi jeste ovnovski imenovan, jer Ovan kao i svaki početak jeste jedan eksperiment.
Zola sačinjava teoriju naturalizma od 3 glavna činioca, kao što i sam simbol Ovna ima 3 ugla (♈️). Prvi činilac jeste pozitivizam Ogista Konta, koji stavlja težište na iskustvo, pa stoga predlaže istraživanje u književnosti kao metodu koja se temelji na iskustvu. Drugi činilac predstavlja delo Kloda Bernara Uvod u studije eksperimentalne medicine, gde cilj postaje uvođenje naučnosti u roman. Javlja se tendencija da književnost druge polovine 19. veka postane književnost eksperimentalnog romana, zato što Ovnovi imaju prirodnu harizmu i bude u drugima nagon da ih prate. I poslednji činilac naturalizma jeste teorija Ipolita Tena koja ističe 3 temeljna obeležja koja određuju lik u književnom delu: sredina, nasleđe i trenutak. Ovan je biće trenutka. Za Ovna postoji samo sada. Opisati trenutak precizno i sa fotografskom tačnošću, proučavati različite temperamente u sukobu strasti, gde pojedinac prerasta svoje telo i postaje kolektivna i slepa snaga društva, jeste ovnovsko pisanje.
Emil Zola definiše roman kao „deo prirode viđen kroz izvesni temperament”. Iako slavljen kao jedan od najznačajnijih francuskih književnika, zaista visoku umetničku vrednost Zola dostiže jedino u opisima masovnih scena, gde je pravom epskom snagom znao prikazati instinkt gomile, dok mu je glavni nedostatak u površnoj karakterizaciji likova i nedostatak prihološke uverljivosti.
Usled nestrpljivosti i ovnovske okovanosti počecima, Zola doseže do čak dve nominacije za Nobelovu nagradu za književnost, ali nikad je nije dobio. Možda je kontradiktorno nazvati veoma plodnog pisca nestrpljivim, no nemogućnost dočaravanja psihološke sklopke individua znak je večite borbe – ne obavezno i pobede.
U teoriji naturalizma on zagovara potiskivanje stvaralačke imaginacije, jer smatra da su se umetnici bespotrebno prepustili maštanju, odnosno laži: ljudi su u stvarnosti nervozni, slabi, istrošeni. Piši istinu. Piši kako jeste. Glavna odlika njegovog dela i jeste osećanje stvarnosti, događaji koji ostavljaju snažan, nezaboravan utisak sveta koji nas okružuje. U tome se sastoji sva tehnika orginalnosti.
Ovan je proleće, buđenje prirode, pokazivanje sirove snage, stvaranje puteva gde ih nikako ne može biti, i zato je Emil Zola Ovan koji piše o ovnovskim temama i ovnovskoj prorodi. „Istina je u maršu i ništa je neće zaustaviti!”
