Čitam vest o tome kako „narodne patrole” u Beogradu presreću migrante i zavode red. Trudim se da ne zamislim psihološki profil čoveka koji je dovoljno bahat i uveren u svoje pravo da preuzme takvu inicijativu i to ni manje ni više nego u ime „naših žena i devojaka”. I dok mi sluz te informacije izlazi iz ušiju i curi po tastaturi, prisećam se mnogo uspešnijeg „revolucionara” čija je priča, doduše fiktivna, rasturila blagajne. U pitanju je Džoker iz prošlogodišnjeg istoimenog filma. Zašto je na protestima…

Stojim, a gde drugde nego u redu na šalteru SUP-a. Ne, nije sve u redu, samo ja. I još desetak bakica i dekica. Kako to već biva kad grupa (penzioneri + ja) nađe zajedničkog neprijatelja (šalterušu, SUP, državu ili koga već krivi za to što stoji sada i ovde, a ne negde drugde), situacija je — mi protiv njih, pa zato bolje da upoznaš svoje saborce. — A šta ti, dušo, studiraš?  — Dramaturgiju. Na to ti moja grupa penzionera sinhrono uzdahne, zatreperi i zatrepće.…