Knjigu „Za i protiv Vuka” Meša Selimović objavio je 1967. godine. Iako je i pre i posle nje bilo mnogo štampanih reči o Vukovoj reformi jezika i pravopisa, i dalje se smatra najboljim i najsveobuhvatnijim delom koje se tom temom bavi. U nastavku pročitajte odabrane citate i odlomke.
- Tako je spor oko jezika oživljavao uvek u prekretnim vremenima, kad se nešto bitno menjalo u našem društvenom životu.
- „Ako nepoznat glas truba daje, ko će se na boj pripraviti?” (Gavril Stefanović Venclović)
- „Dnevne tuge rađaju sne hudne.” (Sava Mrkalj)
- Svako piše kako mu je bezopasnije.
- Vukov jezik, jezik seljaka i ovčara, živ i svež, miriše na njivu, na planinski vetar, na krv, znoj, prkos, na široke prostore života sa svim što je u njemu dobro i zlo, lepo i ružno. To je apokrifni, izrazito svetovni jezik, osveštan mukom i gorkim iskustvima, sav ovozemaljski, čak i kad izražava naivnu fantastiku svoje detinje kosmogonije, neumitan kad pamti, podsmešljiv kad se spori, ciničan kad ne poštuje, gibak, životan, ubedljiv uvek. Prirodan kao disanje, on je iskustvo, a empirija priznaje samo viđeno i doživljeno, samo konkretnost. Ne gradi se, on postaje; ne misli se, on se doživljava; ne uči se, on se upija; nema pravila, ima svojstvo; ne vodi ga razum, već jezičko osećanje. Ako se gradi a ne postaje, ako se misli a ne doživljava, ako ima dogmatska pravila a izgubio je svojstvo autentičnosti i neponovljivosti, ako ga vodi razum a ne podsvesni osećaj – nešto se zlokobno s jezikom desilo: on više ne živi, on umire.
- „Što ih više sad pristane sa mnom, to ćemo prije postaviti temelj srpskoj literaturi; a što ih manje pristaje, to je meni veća slava što nijesu svi ljudi kadri misliti kao ja.” (Vuk Stefanović Karadžić u pismu Lukijanu Mušickom)
- „Mi mislimo samo da su misli proste, a da jezik ne može biti prost.” (Vuk u pismu Dobrovskom)
- Kad crni spomen o nekom čoveku u pesmu uđe, dugo traje, i niko više ne pita za pravu istinu.
- Naučni argumenti ne šokiraju, ne izazivaju potres.
- Vuk je, međutim, obilato iskoristio Kopitarovu pomoć, bez koje bi malo šta postigao i za što mu je bio iskreno zahvalan, znatno nadrastao uskost i konzervativnost i jedne i druge strane. Njega se jednostavno ne tiče ono što oni misle, on sprovodi nacionalnu kulturnu revoluciju, gledajući naprednije nego Kopitar, i dalje nego slavenosrbi: on svoje delo stvara za slobodni život svoga naroda, a ne za život pod austro-ugarskom dominacijom. To je onaj respektabilni vukovski smisao za široka i dalekosežna istorijska sagledanja, što i čini njegovu izuzetnost. (Njegova misao je uvek okrenuta prema budućnosti. U pismu Jovanu Gavriloviću, 1853, povodom odluke o lokaciji pozorišta u Beogradu, na veoma nezgodnom mestu, u „ćorbudžaku”, zbog Turaka, Vuk kaže: „Pri biranju mjesta za biogradski teater ja mislim da je valjalo pomisliti i na ono vrijeme kad neće biti Turaka u Biogradu”.)
- Vuk je bio nemilosrdan, kao vreme.
- Jezik, kao proizvod, pretpostavlja snagu koja ga stvara, a koja se dugo prilagođavala trudeći se da nađe simbole za misli. Čovek razlikuje stvar od stvari,, svojstvo od svojstva, i može da ih izdvaja i raspoznaje jedne među drugima. Zatim, čovek je deo ovoga sveta i, kao takav, on s celim svetom, a naročito s predmetima koji ga okružavaju, u neposrednoj je vezi. Čovek deluje na materiju (t v a r), a materija na čoveka, i to uzajamno dejstvo ima svoje spoljašnje manifestacije i unutrašnje odjeke. Ne deluje samo materija na čoveka, već i čovek „svoje unutrašnje dejstvo izliva” na materiju i od nje „dejstvo prima”. Tu leži prvi začetak jezika, prvo označavanje misli i predmeta, prvi postanak reči. Reči su neposredni znaci misli, a posredno znaci predmeta. Ova distinkcija je veoma značajna, jer to znači da reči nisu samo nazivi predmeta, već da označavaju celokupnost čovekovu, njegov odnos prema imenovanoj stvari, da imaju, dakle, svoju saznajnu i emocionalno-psihološku stranu, da neposredno označavaju misao ljudsku u svoj njenoj složenosti, a tek posredno odražavaju predmet.
- Razvijanjem jezik se preinačava i menja, kultivisanjem jezik se utvrđuje i oplemenjuje.
- Vuk je nepogrešno osetio svoje vreme, odredio se prema njemu i druge aktivirao na izvršavanju nacionalne kulturne revolucije. Celokupnim svojim radom on je skrenuo pažnju književnicima i književnosti na narod i na njegov život, i tako ih otrgnuo od zastarelih tema, grčke i rimske mitologije, akademskog verbalizma odadžija, priveo ih vremenu u kojem su živeli i otvorio im oči za stvarnost koja ih je okružavala. Ukazao je, zatim, na jednostavnu istinu, i izborio se za nju, da se ta živa stvarnost može i mora izraziti živim jezikom, koji će se, tvrd, neglibljiv i oskudan u početku, razvijati i kultivisati onako kako se, u skladu sa životom, bude razvijala i kultivisala misao.
- Srpski narodni jezik je na onom stepenu na kojem je i sam narod.
- Sjajan je to jezik, živ vrcav, nabrekao od životnih sokova, veoma određen, neugodno precizan, čvrst (k a o č e l i k, kaže Belić), pun iskustva, bodar i gorak, podsmešljiv i podrugljiv, ubodljiv, oslonjen na kolektivnu empiriju i veliko mnoštvo, i zato celovit, gromadan, kolektivno uopšten, mnogoglasno rezonantan. Jezik koji ne sumnja, sve određuje, siguran, racionalan, borben, ironičan i prkosno narogušen prema svemu što je izvan njegova kruga, aktivistički osposobljen za samoodbranu i samopoštovanje, ali i za poklič, za mržnju, za rušenje. Jezik seljaka i težaka, dugo ponižavanih i pritiskivanih, koji su postali stvaraoci istorije. I sve je taj čudesni jezik mogao, zaista sve, osim da izražava apstraktne pojmove i apstraktno mišljenje.
- „U korenu su i grane s voćem rodnim.” (Gavril Stefanović Venclović)
