Gde je i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta.
Osnova satire nije parabola, nego poverenje, a upravo poverenje priču čini parabolom. Poverenje se ne polaže u pripovedača, jer pripovedač, kao provodnik ili predvodnik, nikada ne može biti pouzdan, već u sam čin pripovedanja, u sveto tkanje od reči. (O priči i pričanju je pre mene govorio Andrić. Bilo bi ravno svetogrđu nadovezati se.) Istina ne leži u činjenicama, već u percepciji. Dovoljno za istinu je poverenje u nit; sve ostalo je kukičanje arhetipa. Priča je u čoveku, kao istina i sećanje. Pripovedač ispreda rečenice iz mita i vraća ih čoveku preobražene u satiru.
Pouka je probuđeno sećanje na istinu.
Hiperbola rasanjuje sećanja.
*** Da li se svaki vođa zaista rađa bez vida, ili oslepi tek u trenu imenovanja?
