U središtu postmodernizma, kako ističe Linda Hačn, naglašava se pojam procesa, odnosno proces diskutovanja o postmodernim protivrečnostima, što uzimamo kao prizmu za tumačenje Andriću svojstvene dihotomije dete — odrastao čovek kako se ispoljava u pripovetkama obuhvaćenim zbirkom „Deca”. Ne smemo, složićemo se sa Hačn, uprošćavati složenost postmodernističkih kultura, međutim smemo i čak smatramo uputnim teoretizovati o preobražaju koji se u individui odvija u trenutku dislokacije iz detinjstva prema odrasloj dobi.
Važno je utvrditi kako tačno posmatramo Andrićev svet detinjstva u svetlu postmodernističke teorije. Najpre, u analizi liminalnog stanja svesti u sudaru sa stvarnim, životnim iskustvima, zapažamo da ono ne pripada dijahroniji te da ga je nemoguće vezati za jedan hronološki trenutak, određeno godište ili generacijsku prekretnicu, već unutrašnjem, individualnom razvoju svakog od junaka.
Postmodernizam nastoji da pokaže da su sve popravke ljudske konstrukcije i, upravo polazeći od te činjenice, izvodi njihove vrednosti i ograničenja. Sve popravke su iluzorne i utešne. Postmodernistička ispitivanja humanističkih uverenja žive unutar protivrečnosti ove vrste. (…) Jedna od funkcija umetnosti u masovnoj kulturi mogla bi biti, po rečima Suzan Sontag, modifikovanje svesti.
U tekstu koji sledi bavićemo se dekonstrukcijom detinjstva kao bolne prošlosti i prikazaćemo kako smrt detinjstva jeste posebno stanje svesti, promenjeno iskustvima rezervisanim za odrasle ljude, kroz ispitivanje „granica jezika, subjektivnosti, seksualnog identiteta i, možemo dodati, sistematizacije i uniformizacije”. Andrić se u svojoj poetici upravo fokusira na iluzornost bajkovitosti detinjstva i demistifikuje ideju bezbrižnosti podvlačeći svest o novcu odnosno njegovom bolnom i čak sramotnom nedostatku u formativnim godinama.
Detinjstvo Andrićevih junaka je već kontaminirano realnošću odraslih, koji odbijaju da se vrate u detinjstvo koje su naizgled preboleli. Večito prisutvo prošlosti u iskustvu sadašnjosti (reminiscencija na detinjstvo, ali i traume proživljenih događaja), kao i pomenuti upliv budućnosti u dečiju sadašnjost pod uticajem siromaštva u kapitalizmu, predstavljaju polje za razvoj antinomijskog doživljaja detinjstva.
Andrićevsko detinjstvo je protivrečno, „lažno”, razočarano.
Andrićev(sk)o detinjstvo
Ivo Andrić je odrastao tokom dva veka i to je značajno uticalo na njegovu percepciju sveta, budući da je bio svedok naglog razvoja tehnologije i velikih istorijskih prevrata. Kako čitamo u novoj biografiji pisca, autora Mihaela Martensa, školsko doba i detinjstvo u Višegradu Andriću doživotno daju materijala za literarno stvaralaštvo. Mnoge priče ispričane su iz perspektive deteta poput one o prvom gramofonu koji je doneo Austrijanac.
Tragove te opsesije gramofonom nalazimo u priči „Panorama”, čiji će junak i kasnije, u odraslom dobu, svestan značaja tehnološkog čuda koje ga je u detinjstvu opčinilo, ostati u specifičnom umetničkom odnosu prema svetu koji ga okružuje.
Godine 1958. Andrić objavljuje priču „Panorama”. Sa sižejno komplikovanom, a fabulativno relativno jednostavnom pričom, „Panorama” je ispripovedana kao retroaktivna evokacija odraslog inžinjera koji, pogledom unatrag, u prvom licu, pripoveda o danima detinjstva koji su odredili njegov razvojni put. Njegovo sećanje na uboge, siromaške dane sarajevskog detinjstva, poput onih koje je sam pisac živeo, počinje pričom o „panorami“, kaleidoskopskoj mehaničkoj napravi koja predstavlja raznolikost i bogatstvo sveta, koja čini supstitu za njegov svedeni život. Ona je za njega pravi, veliki i obasjani život koji se javlja kao kontrapunkt realnosti. Ta ga je šarena igračka, za koju je štedeo svaku paru, zanosila i opčinjavala, čineći da zaboravi na svoj bedni život: ’Sve što je dotle značilo moj stvarni život, tonulo je u nepostojanje’.
„Ja sam njen dužnik, i ostaću to doveka, jer slike koje sam video ili naslutio ne mogu biti nikad dovoljno plaćene” izjavljuje junak — narator „Panorame”, čija borba za svaki dinar koji bi potrošio na veličanstvene prizore nesumnjivo nalazi svoj koren u piščevom detinjstvu uzdržavanja i oskudice. Opterećenost nemaštinom primetićemo i u ostalim pripovetkama našeg korpusa kao jedan od centralnih motiva.
Istraživanje granica morala
Moral kao konstrukt kulture odraslih decu mori na izrazito subjektivan način. Junaci pripovedaka „Knjiga”, „Prozor” pa i (naoko slobodne od traume) „U zavadi sa svetom” višestruko su izolovani, materijalnim statusom od sveta vršnjaka i uzrastom od sveta odraslih. U ovom međuprostoru oni pokušavaju da dekodiraju pojam morala kako bi odgovorili na pitanje koje junak „Prozora” postavlja sebi: „Miško će polupati babi Kokotovićki prozore. I ja, evo, znam za to. Šta treba da uradim?”
Andrić, kako navodi Tihomir Petrović, u svom delu nudi sliku detinjstva kao „tešku azbuku života, punog zabrana i prepreka, poniženja i kazni. Slika ozbiljan i grub dečji svet, kakav je i svet odraslih. Mladost, poručuje pripovedač, nije polje sreće, već posno i golotrbo življenje – doba od kojeg se čovek nikad ne izleči i ne oslobodi”. Poniženje je još jedan od lajtmotiva u predstavljanju dečijeg stradalništva u grubom oproštaju od detinjstva.
Ali nikad, čini mi se, ni pre ni posle nisam teže ni gorče osetio bol i poniženje od tih batina kao toga jutra, dok su još svi u kući spavali i dok se kroz razbijen prozor ukazivao u prvoj svetlosti spoljni svet, pun besmislenih zala i nerazumljivih, zamršenih odgovornosti.
Pripovetka „Prozor” za spoljnu temu uzima nanošenje materijalne štete, ali uz to se budi i svest o nenadoknadivosti emocionalne štete koju nanosi poniženje zbog nedužnog stradanja i izopštenosti iz društva. „Celog veka se posle lečimo od tog detinjstva.” Materijalna šteta je uzrok stida i patnje i u priči „Knjiga” gde se opet istražuju granice morala — junak kao da se nalazi u čistilištu. Dečak Latković pozajmljuje knjigu iz školske biblioteke. Zamišljen, spotiče se i knjiga mu ispada iz ruku, tako da su se listovi odvojili od korica.
Reč je o onim sitnim, nevidljivim a sudbonosnim događajima koji često lome duše tih malih ljudi, koje mi zovemo decom, a preko kojih su naši stariji, zauzeti svojim brigama, tako olako prelazili ili ih uopšte nisu primećivali.
Strah od posledica je previše velik da bi učinio moralno ispravnu stvar iako zna šta je to. Kako vreme prolazi, on se urušava u sebe do krajnje fizičke granice određene rokom za vraćanje knjige kako bi dobio svedočanstvo. On na detinji, krajnje nespretan način pokušava da ispravi nanetu štetu. U tom procesu popravljanja svoje nezgode on nanosi štetu samom sebi tako što gubi detinjstvo.
Tako je sedeo dugo, zanesen, pognute glave, (…) kao neki zreo i premoren čovek koji se potpuno predaje kratkim trenucima odmora i zatišja.
Agonija Andrićevog malog junaka zbog uništene knjige pokazuje „neodoljivo i bolno zračenje straha ” i stida koji ga sprečavaju da postupi moralno ispravno. Taj strah i stid obuhvataju i polje snova u kojima mu se intuitivno prikazuje „da u svetu postoji nešto pokvareno i razvaljeno, neka njegova nezgoda i krivica koju ne sme nikom da prizna i ne ume da popravi, a za koju će morati jednog dana da odgovara” — praktično, spoznaje odraslost.
I samog autora u gimnazijskim danima opterećuje ista psihologija strepnje, što nalazimo kod Martensa:
Za gimnaziju u Sarajevu kasnije kaže da je bilo grubo, oporo, automatsko, bez volje, vere, čovečnosti, topline i ljubavi. I nakon više decenija još uvijek je nepomirljiv prema tom vremenu, pa u starosti piše da mu se gimnazijsko vrijeme učinilo kao pustinja i kazna, doživotna i neprolazna, bez vodiča i putokaza.
Portal između detinjstva i odraslog doba u priči „U zavadi sa svetom” jedna reč: sumnjiv. Junak se nalazi na prekretnici zbog svog običaja da prisluškuje starije i tako krši moralni kodeks ponašanja. Lazara muče njegova nejasna naslućivanja, želi da zna šta stvarno znači ta reč. Njegovi drugari se zanimaju fantastičnim bićima, a njegova svest biva potpuno izmenjena: „Sve je to odbijalo Lazara, jer njega je zanimao samo taj nepoznati, živ čovek sa svojom istinskom nevoljom, a ne ova nestvarna maštanja i lagarije. Sve mu je to odjednom izgledalo nedostojno i uvredljivo.” Odvaja se od dečačkog doba, čini se postepeno, jer još uvek teži da sazna istinu, ali nesvestan je da je samom tom težnjom već postao deo tog za njega novog sveta.
Tako ga je svaki dan, i protiv njegove volje, gurao u pravcu toga nepoznatog i opasnog sveta: legne uveče i zaspi tvrdo, a kad se probudi ujutro, on vidi da mu se još malo približio, i oseća da će pre ili posle morati ući u nj, i da se u stvari samo za to i sprema.
U njemu su njegov strah i njegova odlučnost hvatali sada neku ravnotežu i spremali se da žive tako jedno pored drugog, u očekivanju onog što će naići, što mora naići.
Sada svesno i spremno junak očekuje dan stupanja u odraslost, koja mora doći, ali i sama ta anksioznost predstavlja odliku odraslog čoveka, što nam potvrđuje odlukom da ne potraži utehu u tetkinom zagrljaju. „Neka moćna struje vukla je dečaka da skoči, da joj obgrli kolena, da zagnjuri lice u bogate nabore njenih dimija i da se tu sit isplače, kao nekad kad je bio sasvim mali i kad je patio od noćnih strahova.”. Oduprevši se detinjoj potrebi za utočištem, kod njega dolazi do promene iznutra. Lazar je odrastao.
Granice seksualnog identiteta
Pubertet kao još jedan opšti granični trenutak koji se opet individualno oseća istražujemo kroz priče „Mila i Prelac”, „Na obali” i „Ekskurzija”, u kojima su ženski likovi primetniji, jer predstavljaju agens seksualnog buđenja junaka odnosno pripovedača.
Kao prvi primer uzimamo priču „Ekskurzija”, gde Olga, učenica iz unutrašnjosti, posle posete Kalemegdanu i Damid Ali-pašinoj grobnici, sanja strahovit san u kojem se bori protiv pašinih seksualnih nasrtaja. Paša iz sna njoj govori da je došao na njen poziv, dok se ona i u snu opire. Olga je u graničnom dobu otkrivanja sopstvene telesnosti u podsvesti pretvorila seks u objekat koji ubija detinjstvo. „I taj studeni lutak, sav od nekih šiljaka i oštrina, sa svojim ledenim dahom smrti i praznine, sad se primiče i nekako već izdaleka privija, uvlači u nju.” Svest o telesnosti i svest o smrti stapaju se u jedno.
Susret junaka, deteta, sa gorkim ukusom života traumatičan je i bolan, a prelaz iz detinjstva u svet odraslih deca uvek skupo plaćaju. U priči „Mila i Prelac” fokus je na Lazarevom odnosu prema tetki, koja se javlja kao prvi objekat njegove još detinje zanesenosti („Dečak je uživao u njenom prisustvu, sve u nesvesnoj veri da je tetka Mila srećno i gordo stvorenje večite radosti i svemoćne neprolazne lepote među nama.”). Mila se potvrđuje kao izvor svetlosti, sam pojam uzvišenosti i ponosa, za Lazara bliska anđeoskom, odbivši njemu nepoznatog mladića jedne nedelje pred crkvom. A kada Lazar konačno ugleda tetkinu telesnost, biva duboko razočaran i ona gubi anđeoski status, transformiše se u htonsko biće, a on tim saznanjem zakoračuje na prag puberteta.
I tada je, u želji da se skloni i sakrije, odteturao do onih ormana u zidu koje zovu musandre i u koje se preko dana stavljaju dušeci i posteljina, otvorio išarana vrata, zabio glavu u savijen dušek i plakao gorko od stida, od gneva, od ljubavi, od ljubomore, od nepoznatog bola dečačkoga.
Žaneta Đukić Perišić smatra da imati srećno detinjstvo za čoveka može biti i otežavajuća okolnost, jer sve ono što dođe posle – često turbulentno i otežavajuće odrastanje i dramatično suočavanje sa telesnošću – može se doživeti i osetiti kao pad, osiromašenje, gubitak, razočaranje kao što se ispoljava u priči „Na obali”. Junaka Marka, odraslog, na obali Drine posećuje uspomena na prvi poljubac. U tom trenutku u prošlosti,
Marko o ljubavi ima samo nejasnu predstavu, kao o nečemu tajanstvenom i veličanstvenom. Očekivao je od prvog poljupca nešto neslućeno i božansko, a kad mu se želja ostvarila, razočarenje nije izostalo i on uviđa da je to neizuzetno, kao što je i sve u stvarnom životu; da u tome, kaže pisac, „nema ništa od onog što je ta reč krila u sebi u razgovorima”.
(…)
Pusto i suvo kao što je i sve na obali, i pomalo nelagodno, stidno. Ili to nije pravi poljubac, poljubac iz pesama i nejasnih slutnji, ili možda poljupci ne daju ono što u pesmama i slutnjama obećavaju?” Drama koja se zove život – život koji nije lepota, već „meljava za ljude i djecu“ – nije ni nalik mašti, nego je ispunjen razočarenjima i neizbežnim gubicima.
Kao i u gornjim primerima, Andrić se ovde ne bavi idealizacijom ideje prvog poljupca, već ga kontekstualizuje i demistifikuje kroz junakovu mržnju prema bajkama, maštarijama i svemu što bi romantizovalo sirotinjski život koji vodi na obali. Ljubljenje gospodarske ćerke Roze Kaline bilo je poslednja veza sa idealizovanim svetom, trebalo je da bude magični, simbolični prelaz na obalu privilegovanih koji preplivavanje nije donosilo, ali transformacija je izostala.
Nasilje kao granično iskustvo
Opasnost od urušavanja iluzija, s druge strane, ne preti junacima „Kule” i „Dece”, jer, prema Đukić Perišić, „njihova detinjstva nisu ni bajkovita, ni očaravajuća, već su obremenjena sumnjama, patnjama, strahovima i nesigurnošću: stoga stupanje u zrelo doba za njih često znači kontinuitet u preispitivanju, trpljenju, strepnji i borbi”.
Koncept pripovetke „Kula” možemo pratiti do samog piščevog odnosa prema gradu svog detinjstva Višegradu, koji je često doživljavao kao što Lazar doživljava „Kulu”. Mihael Martens u Andrićevim beleškama pronalazi da je pisac i po svom iskustvu opisivao Višegrad (a kasnije i Sarajevo) kao klopku:
Osećao sam da se za svakog od nas, u samom trenutku našeg rođenja, počinje da plate zamka, malena i tanka, ali koja raste s nama uporedo i jača sa našim godinama, pomera se za nama kao naša senka i čeka nas svuda, izvesnija od groba. Znao sam, iako ne znam otkud ni kako, da se najvećim delom života kroz tamu putuje, a da nam je strepnja poputnina i u tami i na suncu. (…) Bez lepote, kaže za Višegrad, bez radosti, bez nade na radost, bez prava na nadu, gradu gde je sve suvo i čemerno, gde žive ćutljivi ljudi tvrda srca.
Jungovo „otkriće da nesvjesno nije samo ostava za minulosti nego je i krcato zametaka budućih psihičkih stanja i ideja” prepoznajemo u priči „Kula”, gde je stara barutana savršenog kružnog oblika gotovo mistično poprište dečijih okupljanja i sazrevanja kroz večitu igru naših i vaših.
Na jednoj strani varoš sa građanima i čaršijom, sa školom, kućom i porodicom, a na drugoj -kula ceo život onog prvog sveta bio je njemu i njegovim drugovima dosadan, izgledao nevažan i nestvaran, a pravi, glavni, istinski svet- bila je kula sa igrom i doživljajima koje samo igra daje, i samo u detinjstvu, u doba kad se živi životom svojih želja i tako doživljava sve što se želi. A najdublje dečačke želje, nošene maštom i nezadržljivim snagama tela koje se razvija i raste, biraju često za svoje poprište zabačena, napuštena mesta i ruševine.
U toj večitoj igri između naših i vaših, neprijateljski vojnik je nekoliko puta „dušmanski” udario junaka Lazara po grčevito stegnutim prstima.
I to je bolelo, bolelo strahovito, iznad svakog očekivanja. Neslućeno, neshvatljivo ognjeno polje bola otvaralo se pred Lazarom, i u tom ognju u tren oka su izgorele sve reči i svi pojmovi sa kojima je dosad živeo i sa kojima je malopre veselo krenuo u divnu i bezazlenu bitku.
Lazarev oštar susret sa iskustvom nasilja navodi ga na nešto što se može protumačiti isključivo kao samoinicijacija u odraslu dob.
Stegnuo je zube i krenuo. (…) izgledalo mu je da se odjednom i bez prelaza anašao u tuđem, opasnom svetu, da je već odavno daleko od svega što mu je blisko i poznato. (…) trčao je ipak dalje, zaboravljajući trenutak i mesto ulaska u tamu i pitajući se jednako da li taj hodnik ima još onaj isti poznati, savršeni i blagosloveni oblik pravilnog kruga u kom svaki korak napred mora da vodi ka polaznoj tački, ka izlazu, ili se, kako mu njegov strah stalno došaptava, odjednom pretvorio u neke bezumno isprepletane krivine i spirale koje i nemaju kraja ni ishpda, i u kojima ga negde čeka sigurna, grozna smrt od straha, iscrpenosti i beznađa.
U svem tom haosu kroz koji se svakodnevno bore za svoje mesto pod suncem, mali Andrićevi stradalnici biju bitke značenjski samo njima sasvim poznate i jasne, a sva ta silina osećanja staju u jedno pitanje: „Jesi li mi drug?”. Naši i njihovi u priči „Deca” su konkretizovani: junakovi drugovi se igraju tako što tuku Jevreje iz kraja. U svakodnevnom procesu strukturiranja haosa prelaznog doba, biti deo društva vršnjaka, deo igre, znači biti nasilan, što još jednom dekonstruiše ideju bezbrižnosti i nevinosti deteta.
Detinjstvo kao prostor igre i radosti u Andrićevim pripovetkama doživljava disrupciju i ponovo se izgrađuje u nešto traumatično, sudbinsko, što će odrediti tok odraslog života. Detinjstvo „Dece” ne možemo opisati kao slobodno, lako, puno mašte u značenju koje ta reč obično ima. Maštu Andrićevi junaci koriste da bi obradili tešku, za dete prenapornu svakodnevicu, u kojoj je njihov svet izmešan sa svetom i okrutnim međusobnim odnosima odraslih od kojih uče kako se treba ponašati. Ovde se granica između detinjstva i odraslosti izdvaja kao mutno vreme i nesiguran, turoban prostor.
Nije im, kao na primer Goldingovim junacima u „Gospodaru muva”, potrebno izmeštanje iz poznatog i bliskog prostora kako bi se njihova animalnost ispoljila u svom najsurovijem obliku. Kod Andrića je taj prostor u kojem dolazi do izmene stanja svesti sama ta prelazna tačka između deteta i odraslog koju svaki od junaka inidivdualno oseća, ali koja na sve njih ostavlja neizbrisiv trag, nezavisno od toga da li će se kasnije živo sećati prelomnih trenutaka ili će ih zaboraviti.
Uostalom, objašnjava Đukić Perišić, za Andrića prošlost nikada nije mrtva i okamenjena, odvojena od sadašnjeg trenutka, „kao što ni detinjstvo ne ostaje zapečaćeno u prošlosti: To i nisu samo površni utisci i prolazna raspoloženja nego čitavi mali svetovi koji žive pokopani u nama, čekajući svoje vaskrsenje”.
Andrić istražuje i analizira košmarne procese dečije psihe pod uticajima sa kojima treba da se nosi sa svih strana. Tihomir Petrović ga je stoga okarakterisao kao „umetnika neveselog i melanholičnog detinjstva”, čije teskobe ne nestaju čak i ako na njih zaboravimo, jer se trauma ugrađuje u samo biće odraslog čoveka.
Mali ljudi koje mi zovemo „deca“, imaju svoje velike bolove i duge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izašli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi, te patnje žive i dalje i postoje kao stvarnost.
Priča „Deca” ispripovedana narativnom tehnikom iskaza, prema Žaneti Đukić Perišić govori o „suštinskoj nesigurnosti u svetu i naizgled kafkijanskom napadu hrišćanske dece na jevrejskog dečaka, otkrivajući tako logiku i funkciju spontanog nasilja koje se u dece javlja po formuli iz sveta odraslih”. Takođe, Đukić Perišić u Andrićevoj zaostavštini pronalazi vrednu zabelešku relevantnu za potkrepljenje naših teza:
Zla sudbina čovekova je usađena u čoveku, u samom biću njegovom, a nije mu nametnuta prilikama docnijeg života. To se najbolje vidi po deci koja dok su još mala i nevina, bez ikakve nužde teže svemu onome što će biti razlog njihovih patnja u docnijem životu. Deca se igraju svega onoga od čega docije strada njihova duša i telo: rata, svatova, trgovine, žandara i hajduka. Podražavaju starijima, dogovorićete mi. Ali zašto onda redovno u onome što je telesno i silovito u životu starijih?
Bolni proces transformacije iz detinjstva u odraslost predstavlja proizvod svesti samog deteta, u kojoj prvo započne unutrašnja promena. U konkretnom slučaju naslovne pripovetke pitanje da li učiniti ono što se očekuje iako to ide protiv tvojih stvarnih unutrašnjih želja ili se povući i biti posmatran kao kukavica ili njihov.
Svest o tome da i deca mogu činiti zlo i svesna odluka da se u tom zlu (nasilju) ne učestvuje donosi glavnom junaku „Dece” prva obeležja odraslosti. On preispituje svoju poziciju u društvu ali i svetu, preispituje cenu borbe i pobede, i u trenutku najveće emocionalne i psihičke napregnutosti odustaje od udarca.
To odustajanje donosi mu novi identitet, novi pogled na život i kao najbolniju posledicu: raskid sa svime što mu je prethodno bilo najvažnije, a to je težnja da pripada zajednici vršnjaka. Njegov dečiji svet se ruši, i na njemu je sada niz teških odraslih odluka koje mora doneti na putu pronalaženja sebe i svog novog mesta.
Sav moj detinjski svet srušio se i, razbijen u komade, ležao kod mojih nogu. Stajao sam nad njim nemoćan, ne razumevajući ništa i znajući samo jedno: da patim.
Tek docnije, mladićke godine izbrisale su potpuno taj spomen iz moga sećanja i istisle tu sliku iz mojih snova. Ali to je već bio zaborav, smrt detinjstva.
Traumatični raskid s detinjstvom ipak ne donosi nikakvo rešenje, jer odraslost u koju se prelazi takođe sadrži sve unutrašnje rascepe koji more i decu, samo drugačije oblikovane i predstavljene spolja. Popravljanje je, složićemo se s ranije citiranom Lindom Hačn, nemoguće.
Iako njegov kraj obeležava trauma, jedan ključni formativni događaj kao što je odustajanje od nasilja u konkretnoj priči, andrićevsko detinjstvo je već odranije ispunjeno teretom odraslosti, zbog strepnje, anksioznosti pred konačnim susretom sa njom. Svet detinjstva, kao i odraslosti, obeležava dvostrukost.
Smrt detinjstva na granicama žanra
Život kao borba i borba za život otvaraju se kao motivi u priči „Aska i vuk”. Radoznalo jagnje Aska je nadareno za ples. Budući pravo dete, za razliku od ljudske dece u Andrićevom delu koja ne znaju za bezbrižnost, ona ne poštuje zadate okvire u kojima treba da se kreće, i tako dolazi do udaljenog dela šume. Tu nailazi vuka, i u susretu koji bi za svaku drugu bio koban, svojom umetnošću uspeva da izbegne sigurnu smrt.
Aska i Vuk je priča o suočavanju života i smrti. Iskonski sukob između dva oštro izdiferencirana sveta: vuka kao simbola nasilja i ovčice kao oličenja nežnosti, priča je o čovekovoj borbi radi produženja života i njegovoj težnji za stvaranjem. Priča je umetnički oblikovana postupkom kontrastiranja likova udaljenih polova zverinje vrste.
Sukobljeni su apsolutni idealizam jagnjeta i surova iskvarenost vuka. Kao što Aska u svojoj radoznalosti i ispitivanju granica poznatog sveta zalazi preduboko u šumu, tako se i pisac u istraživanju značaja umetnosti našao u graničnim predelima žanrova. „Aska i vuk” i jeste i nije: bajka i basna odnosno alegorija. Ali i sama junakinja Aska je dimorfna u svojoj suštini: i ovca i čovek, i dete i odrasla, i plen i balerina, i živa i mrtva. Jer Aska nakon što ugleda vuka ulazi u posebno, granično stanje svesti između naivnosti i straha. Ona protiv vuka, svega onoga što odraslost predstavlja podiži dečiji odbrambeni mehanizam — igru.
Pre vukovog napada, Andrić o Aski piše kao o „ nestašnom šilježetu”, a posle napada vuka ona postaje mlada ovca, „poslušna ćerka i dobra učenica, a s vremenom i prvakinja baleta na Strmim Livadama”. Aska jeste pobedila vuka ali to ne znači da je ostala dete. Susret s odraslošću i smrt detinjstva su neizbežni, ali iskustvo borbe ostaje izvor inspiracije.
Mihael Martens u svojoj biografiji Iva Andrića ističe zanimljiv podatak koji možemo povezati i sa motivom straha u ovoj priči, budući da je i sam Andrić, kao i Aska, svoj strah oblikovao u umetnosti.
(…) piše da je strah bio dominantno osjećanje njegovog djetinjstva. ’Strah me mučio. Strah od onog što stariji govore, a što ja ne razumem i iza čega naslućujem nepoznate teškoće i nerešena i nerešljiva pitanja. Strah od senke koju petroleumska lampa ostavlja na plafonu, strah od silnog mraka i nemoćne svetlosti i taj strah me je nagonio da se otimam snu i postelji, da bdim, da strahujem, ali da živim u nadi da ću mom strahu naći rešenje i sagledati kraj, kao što zalutao i umoran čovek ne sme da sedne, nego juri kroz mračnu šumu i studenu noć u nadi da će naći put i izlaz’.
Zaključak
Andrić tematizuje sopstvena iskustva i time muti granice između pisca i priče, fikcije i autofikcije. Moralnost, seksualnost i nasilje jesu postulati odrasle dobi i ta iskustva se određuju kao transcendentna, ona donose smrt detinjstva i ulazak u pubertet kao granično a potom i odraslost kao konačno stanje.
Kao što priča o Aski zamagljuje i briše granice žanra, Andrićevi junaci uklanjaju granice između fiktivnih i realnih ljudi iz piščevog života i pisca samog. Njihove priče, iskustva, stvarna su koliko i mi, bole nas, patimo zbog njih, doživljavamo ih kao svoja jer jesu naša, svi smo se našli na toj granici i svi smo je prešli. „To je stvarnost, i u toj stvarnosti živimo svi mi, sa svim onim što jesmo i što mislimo da smo”, kaže Andrić a nama ostaje bolno da se složimo, i sam bol.
