Ima knjiga uspomena koje dok čitamo bude u nama osećaj da nam tu nije mesto, da zapravo nemamo dozvolu da saznajemo to što se pred nama odvija. Kao da virimo kroz otškrinuta vrata u zgradi ili motelu. „My Parents” Aleksandra Hemona, uz malobrojne slične, nije jedna od tih. Tačno je da, nadnoseći se nad idejom nasleđa, korenitosti, ispitujući preoblikovanje prostora i društva kad u njih stupi egzilant, pisac ovih memoara secira intimu svojih roditelja. Ali, ono što se kod Amande Palmer čita kao ispovest ’jednokratnog prijatelja’ iz voza, pritiskajući netraženom ogoljenošću, kod Hemona se može uporediti sa uključivanjem s ulice pozvanog namernika u već brojno porodično okupljanje. Podseća na priče koje su se…