Kad se iz pećinskog mraka izvukoše napolje, pred njima sinu blještavo zelen gaj, čist i veseo kao da je toga trenutka stvoren i stavljen pod sunčani svod neba. “Bogme sam ja zaista tek sad i progledao, i pročuo, i prohodao i srce mi je prokucalo!” – iskreno priznade Mačak. Možda sam ovaj roman pročitala previše puta da bih bila objektivna.