Pesme su tmurnije nego što bi trebalo da budu. S druge strane, i pesnikovo detinjstvo bilo je tmurnije nego što detinjstva treba da budu. On piše jezikom deteta, ali su mu teme odrasle. Ne tetoši malog čitaoca “malim” osećanjima, već mu daje sebe na papiru. Staru dušu, melanholičnu, u telu mladog čoveka. Pesme “Miris zove”, “Dunja” i “Neprodati hleb” ni odraslom čoveku ne bih čitala. Preturobne su, preteško sive uprkos živosti opisanih boja. Jesu lepe, lepotu im ne poričem. Čitaću ih opet kad mi zatrebaju suze. Šuma kad hukne, njeni uzdasi Sami u sebe ko da utonu. Žao mi je čoveka koji u februaru vidi samo mrak, a u njivama…