Odmah je jasno da smo se u Hercegovini Namika Kabila zatekli u nekoj vrsti Joknapatofe: ukletom prostoru, istovremeno fiktivnom i stvarnom; prostoru bez budućnosti, iako večnom; prostoru punom vode, duhova, sećanja i kuća u kojima oni žive. To što osetimo čitajući je zapravo Jug, ne nužno isti onaj Foknerov, ali onakav koji prepoznajemo kao čistu geografsku surovost, nešto što od čoveka traži da oseti veću povezanost sa jeguljom i raspuklom topolom negoli sa sinom i komšijom. Namik Kabil jeste specifičan pesnik prostora – njegov prethodni i među kritikom dobro prihvaćeni roman Amarcord ticao se izbeglice, čoveka izmeštenog iz jedne zemlje u drugu, njegove dezorijentacije, nesnađenosti, nemogućnosti da postoji u dva prostora odjednom. Na sižejnom…