-
Rodžer Zelazni – Hronike Ambera (1-5)
(Rešim ja tako da pročitam knjigu ‘za svoju dušu’. Bez koncepta za tekst, bez pritiska rokova, bez ijedne beleške na margini. MEĐUTIM.) Ako biste guglali Hronike, saznali biste da se sastoje iz 5 knjiga (Devet prinčeva Ambera, Puške Avalona, Znamenje jednoroga, Oberonova ruka, Predvorje Haosa) koje kroz
-
Volter – Kandid, ili Optimizam
Smatra se da je Volter „Kandida“ pisao u svojoj najpesimističnijoj fazi. Međutim, centralna poglavlja ismevaju obe filozofije – i optimizam i pesimizam – kao greške u obrazovanju/ vaspitanju i posledice nedostatka raznovrsnog iskustva. Što se stila tiče, ukratko, u Volteru ima malo Aristofana Kada je neko zaljubljen, ljubomoran i išiban
-
Vilijem Šekspir – Koriolan
Recite Drugovima da izabraše konzula Što će im sve slobode oduzeti, Učiniti da nemaju više glasa Od pasa koje zbog lajanja biju, A drže ih da laju. Oduvek me je fascinirala Šekspirova sposobnost da jednostavnim umetničkim postupkom jasno izrazi temelj drame. Glad koja nas muči, slika naše bede, to je inventar za popis njinog izobilja. U „Koriolanu“ koren sukoba predstavlja prevelik jaz između društvenih klasa, podvučen razlikom između stilova kojima se likovi u dijalogu služe. Plemićki govor je u stihu, uzvišen i patetičan, dok prosti građani, pobunjenici zgužvani u rulju, svoj stav iskazuju „prizemnom“ prozom.
-
Umberto Eko – Ime ruže
Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje: 1. zabavna detektivska priča, 2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i 3. poučan primer lavirinta. U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa.
-
Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće
Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom. Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa
-
Orhan Pamuk – Zovem se Crveno
S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo. Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost. Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari
-
Goran Savić – Epicentar, Magične note (Epicentar #1)
Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati. — Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014 Utisci sa prve strane nizali su se ovako: 1. Jej! Muzika! 2. Šta je sa lekturom?! 3. Jej! Muzika! Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću,
-
Ана Голејшка – Љубов на улица
Ne mogu da budem objektivna u oceni ove zbirke. Verujem da poeziju i ne treba čitati da bi se ocenila. Onaj ko pesmu posmatra “objektivno”, između nje i sebe postavlja staklo poput onog u kakvoj kući reptila. Pesmi treba dopustiti da se umrsi u sebe i u druge pesme i u prste čitaoca. Treba prokrčiti međuredja da bi se pronašlo tek jedno od mogućih značenja stiha.
-
Mihail Bulgakov – Majstor i Margarita
Đavo (u inostranom odelu, što je ruskom čoveku onog doba bilo primamljivo koliko i Faustu Mefistov šešir s perjem) dolazi u Rusiju da dokaže postojanje Boga. Predstavlja se kao istoričar (bavi se istorijom, što će reći storijama, što će reći pričama) što ga, po logici čitanja posle ponoći, u vezu dovodi sa pojmom pisca – stvaraoca – lažljivca. Da bi pesnik (stvaralac uopšte) bio dobar, mora sam verovati u ono što napiše. Zato su
-
Jakov Ignjatović – Večiti mladoženja
Svet se menja, ali Šamika u ženidbi ne. Ignjatovićev humor je dobroćudan. On svoje junake oblači u rečenice tako da se ni najneznatniji ne mogu postideti. Čak i malograđanštinu sadržanu u satu koji se tek onda navija kada će gosti doći opisuje roditeljski blago. Portret glavnog junaka je zanimljiviji od ostalih, jer postavlja granicu između “salonskog” i “ženskog”
