Nije krug, nego elipsa, čija je jedna strana bliža uspelosti, veličini, onom kapitalnijem K o kojem povremeno trućam. Da nema petlje poslednje-prve rečenice, rasparalo bi se i ostalo i ostalo bi od romana par prikladnih tropa, ali nije ta struktura jedini kvalitet, nije Bastašić (samo) inženjerka teksta, ima i magije koju u poslednje čitalačko vreme zahtevam. Ona bi rekla da ne možeš nekoga imati. Ali ne bi bila u pravu. Možeš posjedovati ljude za sramotno malo. Kada bi mogla, zavukla bi mi se između dvije rečenice kao moljac među dva rebra na venecijaneru, pa bi mi dokrajčila priču iznutra. Sebe bi preobukla u svjetlucave krpe kakve su joj se oduvijek…