Od prve Odisejine prerazmišljene trojke (Frajer sa susednog groba, Nezaboravno kolektivno samoubistvo, Putovanje kroz noć), jedino sam ovu najpre proučila kroz prikaze po internetu, pa tek onda označila kao željenu. Srećom, izgleda da sam sve to pročitano za ovih nekoliko meseci, koliko je trebalo da dođe na red, uredno zaboravila. Uzevši je ponovo u ruke, za potrebe fotografisanja, vidim da je bilo nemoguće da ne zavolim knjigu koja mi se prvo obratila drvećem u suton i devojčicom koja je sunce. Duhovi obitavaju na međama. Ispod lukova, koji nisu ni krov ni ne-krov, ni kapija ni ne-kapija; u suton i praskozorje, koji nisu ni noć ni dan; u senkama koje su ničija zemlja u…