Prva priča Vile šatorice, Anđelina pesma, naivna je i nedozrela, ali obećavajuća. Pokazuje da pisac svoje junake posmatra izbliza. Toliko izbliza da vidi njihove fiziološke reakcije na svet koji je oko njih oblikovao. Blistava, užarena kugla pekla joj je oči. Znoj joj je curio niz čelo, leđa i vrat. Rešenja u fabuli, nažalost, nisu samo naivna, kao pisana u naivnom dobu za čitaoca u naivnijem, nego i preskočena. Kao da nedostaje jedan korak koji će dati opravdanje za događaje posle uvodne postavke sveta. Kao da je roman kojem nije dopušteno da poraste od ideje do konačnog proizvoda. Moguće je da Boris Mišić ima u sebi toliko svetova, da mu je dosad bilo nemoguće naći…