Činjenica je da sam ipak malo starkofil. Hoću reći, privlači me sever. I severnjaci. I severnjačka proza, koja mi je bliska uprkos svim geografsko-kulturološkim faktorima. Onomad kad sam bila razmaštana prema Islandu, pa na neodređeno zastala u Vojvodini, to je bio čest povod za zajebanciju na moj račun, u starom, južnom društvu. Neodređeno zadržavanje preraslo je u ljubav, čini se obostranu, a od leda ostala je pomenuta starkofilija i nikad sasvim objašnjena opčinjenost severnoevropskom literaturom. To je umesto mene donelo odluku o izboru knjige za drugo prerazmišljavanje sa IK „Odiseja”, i bez moje svesne namere opteretilo čitanje očekivanjima. Pripremila sam se za mrklinu, za resku turobnost i melanholičnu svežinu, i već…