-
Umberto Eko – Ime ruže
Roman „Ime ruže“ pod svim uglovima i kroz sve slojeve ostaje: 1. zabavna detektivska priča, 2. zanimljiva (anti)teološka rasprava i 3. poučan primer lavirinta. U uvodnim poglavljima (da, više ih je) Eko čitaoca uključuje (posvećuje?) kao saučesnika u adaptaciji rukopisa.
-
Gabrijel Garsija Markes – Sto godina samoće
Radnja romana odvija se u vremenu pre tabua. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom. Opisi su stidljivo lascivni i bestidno nevini, poput prvobitne nagosti; humor zasnovan na suptilnom ruganju „prljavoj“ mašti čitaoca. Dok pogledom prelazi preko pasusa
-
Orhan Pamuk – Zovem se Crveno
S kakvim god ciljem da neku sliku okačimo na zid, posle nekog vremena počećemo da je obožavamo. Neposrednošću osvaja već na početku. Od onih knjiga povodom kojih se Eko pitao u kakvom su odnosu popularnost i umetnička vrednost. Stihovima iz Kurana datim na prvoj strani Pamuk najavljuje tri osnovne teme romana. Osim njih, razvija i druge, ali čitaocu dopušta da ih zanemari
-
Henrik Ibzen – Lutkina kuća
Uvek se nadvije nešto ružno i nešto što sputava nad domom koji je zasnovan na pozajmici i dugu. Teško je ne složiti se sa mužem junakinje drame. Samo, teško je i ne zapitati se – koji to dom NIJE zasnovan na pozajmici i dugu. Junak je samo prokomentarisao materijalni aspekt pozajmice, ali je autor ovom replikom otvorio prvo u nizuvelikih pitanja kojima se drama bavi. Postoji li brak, ili ma kakva
