-
Bertolino, Mrkonjić i fenomen Rimbaud
Osvrnuvši se na izdanje izabranih pjesama Sylvije Plath iz 1995, pokojni je Hrvoje Pejaković naveo da je „jedna od društvenih funkcija legendi što se pletu oko pojedinih pisaca zacijelo i pripitomljavanje njihove iznimnosti“. Zasigurno, legende što se ispletu oko pojedinog autora i njegovoga životopisa mogu uvelike kompromitirati pristup djelu. Tada, sve u duhu jeftinoga senzacionalizma, koprena legendarnosti prekrije istinsku umjetničku vrijednost teksta; na kraju preostaje pomalo naporan rad na skidanju trivijalnosti koje prijete da se pokažu kao jedina vrijednost i kriterij u proučavanju i iščitavanju djela. Međutim, Arthur Rimbaud je primjer uistinu legendaranog pjesnika. Iako je ovdje Pejaković spomenuo „pripitomljavanje iznimnosti“, legenda koja obavija lik i djelo Arthura Rimbauda sve…
-
Zerocalcare — Armadilovo proročanstvo
Često tako stojim ispred police s knjigama, čini mi se satima, nesposobna da odlučim šta da izvučem. Stripovi idu lakše (ha, u kakvoj sam zabludi bila!), a preporuke me uvek dobro pripreme za čitanje. Za ovaj strip ništa nije moglo da me pripremi. Ni drugi tom koji nam je izdavačka kuća Lavirint poklonila na čitanje, ni upozorenje preporučioca (hvala ti, Draško!) na emotivnu komponentu zaokruženosti prvog toma, ni urnebesni hvalospev od predgovora njegovog izdavača. Ma jok. Peta nedelja karantina sažvakala me je i ispljunula (da, toliko mi je trebalo da napišem ovaj tekst), a Zero me je dokrajčio, samo da bi mi pomogao da se iznova sastavim. Zerocalcare je ilustrator…
-
Književnost i sećanje na Holokaust / Bio sam samo broj, Roberto Rikardi
„Desilo se, znači može se desiti ponovo.” — Primo Levi Roberto Rikardi italijanski je pisac koji se ponudio kao spona između priče Jevrejina koji je preživeo holokaust i čitalaca koji moraju da znaju. Ovo je priča Alberta Seda, kojem tetovaža iz Aušvica nije poništila ličnost, koga je Roberto Rikardi upoznao i pomogao mu da progovori. Zato ovaj roman, premda potpisan Rikardijevim imenom, progovara prvim licem Alberta Seda. Povlačeći se na obode, u predgovor i pogovor, Rikardi dopušta ispovesti da obujmi onoga do koga dođe, a pripovedaču da stekne u čitaocu sagovornika. Svako od 12 poglavlja ima moto iz nekog drugog (književnog) dela, koji ima da nas pripremi za sadržaj Albertove priče u…
-
Istina i druge laži – Saša Arango
Stiže mi, sad već pretprošle godine, ceger sa grbom Sveučilišta u Zagrebu. U njemu „Priče za laku noć za mlade buntovnice”, i još tri knjige. Uz njega, doduše mejlom a ne autobusom, stiže i Milovanova reportaža sa Interlibera. U toj reportaži nije bilo srce Baš Čelika, iako se reči u ovom pasusu nižu kao da jeste, nego napomena da bi bilo lepo kad bih te poklon-knjige pročitala i prikazala na blogu pre ubacivanja u Razmenu. Do danas nije došao red na sve njih, što vam otprilike daje uvid u moj raspored. (Jednom ću napisati zaseban tekst kao odgovor na pitanje zašto verovatno neću pročitati vašu knjigu iako je možda najbolja koju bih u životu…
-
Ričard Ovejn Roberts — Sva mesta na kojima smo živeli
Nismo kliknuli Ričard Ovejn Roberts i ja. Kažu da postoji naučno objašnjenje za to što stari ljudi ne vole mladu muziku; čitajući „Sva mesta na kojima smo živeli” prvi put, osećala sam se kako su se morali osećati stari ljudi iz tog istraživanja. Čitajući je drugi put, izdvojila sam priču „Eksplicitna/ retka komunikacija” i o njoj napisala tekst Kanje Vest kao književni lik koji je objavila Bosonoga. Tek treće čitanje doteralo me je do duvara, tj. do staklenog zida sobe na 31. spratu, gde sam delimično uspela da urečeničim ono što mi je ova zbirka od 17 kratkih poluneprozirnih priča pri svakom prelistavanju uradila. Autor je Velšanin i milenijalac, ovo…
-
Henri Džejms – Okretaj zavrtnja
Pisanje o knjigama na osnovu beležaka „iz stare sveske“ nekad bude lakše od pisanja „na živo“. Bezbolno se izostavi sve osim opšteg utiska i onoga što žvrljotine i prepisani citati promeškolje. Ova beleška iz stare sveske nastala je početkom septembra 2014. godine, kad sam se upoznala sa Henrijem Džejmsom i mačkom sad već bivših komšinica. O mački ću drugi put.
-
Goran Savić – Epicentar, Magične note (Epicentar #1)
Roman u kom basista smuva pevačicu stvarno ne treba drukčije reklamirati. — Алиса Тамна (@alisa_tamna) November 28, 2014 Utisci sa prve strane nizali su se ovako: 1. Jej! Muzika! 2. Šta je sa lekturom?! 3. Jej! Muzika! Ravan, gotovo nasilno umiren stil na početku verovatno bi učinio da čitanje odložim za eventualno, tamo, sledeći vikend, godinu, život. Na (moju) sreću,
-
Vilijem Fokner – Buka i bes
U kući u kojoj nema sreće žive sećanja u kalupu od ljudi. Bendži svet vidi očima trogodišnjaka. Kroz njegov doživljaj okoline Fokner daje najtačniju predstavu emocionalne mreže u kući. Bendži oca i sestru poznaje po mirisu, na drveće i kišu, dok ostali članovi porodice iz njegovih usta izvlače onaj zvuk. Bendžijeve rečenice su, po foknerovskoj logici ironije, najpoetičnije.
-
Luiđi Pirandelo – Šest lica traži pisca
Šta je to pozornica? Vidiš? Tu se igrom spremaju ozbiljne stvari. Šest lica – Otac, Sin, Majka, Pastorka, Dečak, Devojčica – nešto smeteni i neodlučni ulaze na probu jedne pozorišne predstave. Imaju naročite maske, da deluju kao kreirane realnosti. Odeća im je takva da ne daje utisak da je sašivena od materijala koji se mogu kupiti u bilo kojoj trgovini u gradu i skrojiti u bilo kojoj krojačkoj radnji.
-
Dubravka Matović – Sentimentalna kuhinja
Prvi put je tek sad pročitah od prve do poslednje strane, iako sam sve recepte iz nje već isprobala. Nije ovo ni običan kuvar, ni obično “lirsko naklapanje”. Lako sam kroz redove prošetala svojim studentovanjem, osmehnuta, mokrih očiju prepoznajući svaki pomenut komadić Kragujevca. Nostalgično
