Ono što je Vasko Popa za paradigmatski niz, to je Miloš Crnjanski za sintagmatski. „Bilo jednom jedno kraljevstvo, u srcu Evrope, koje se zvalo: Hungarija.” Prva rečenica u romanu izneverava žanr bajke (znamo koliko Crnjanski voli da se igra žanrovima). Kao celina i u pojedinačnim rečenicama, početak romana čita se kao najava razrešenja, koje postaju svesni i oni koji ne poznaju istoriju ljubavno-političkog trougla Srbi — Beč — Kijev. „Dogodi se da konjik ugleda i neke kule i gradove, šta li, ali i to nestane na vidiku.” Druga knjiga Seoba nije fabularni nastavak prve, ali jeste mitološki. U njoj se seobe otkrivaju kao ontološki princip: „Ima seoba. Smrti nema!” U ovom tekstu neću…